Autobiografija velikog Nušića

autobiografija - branislav nušić

Naprosto zavidim onima koji još uvek nisu pročitali Nušićevu "Autobiografiju" a spremaju se da to urade.
Zamisli, u lepom si raspoloženju i želiš da se dobro nasmeješ, uzmeš "Autobiografiju" i kreneš redom sa smehom, od prve do poslednje stranice! Uživanje.
Branislav Nušić je nesumnjivo naš najveći komediograf dok je, po mnogima, upravo "Autobigrafija" njegovo najsmešnije delo.
Pored smeha, ova knjiga ima i svoju ozbiljnu stranu. Branislav Nušić je napisao pri kraju svog životnog i stvaralačkog doba (napunivši šesdeset godina), dakle u punoj zrelosti, tako da je u njoj ostavio i svoja važna filozofska zapažanja. Možemo reći da su ona genijalna, vrhunski biseri koji se mogu naporediti sa najvećima iz sveta književnosti. Iako je on bio komediograf, izdvajamo dva veličanstvena navoda, gde je pokazao svoju veliku mudrost u smisaonom pogledu na život.
Najpre, citiramo njegovo zatvorsko razmišljanje i zapažanje:

"A ovaj dogled, tamnički prozor, ima i onu drugu poznatu osobinu istinskog dogleda. Kad gledaš kroz malo staklo na veliko, onda se predmet koji gledaš uveliča, i obratno: kad obrneš dogled i gledaš kroz veliko staklo na malo, tada se predmet umanji. Taj je eksperimenat neobično zanimljiv i daje se neobično lepo izvesti baš kroz dogled koji predstavlja apsanski prozor.
Vidiš, na primer, kroz veliko staklo uveličanoga političara, velikog državnika, čija svaka reč beleži epohu u razvitku države, čiji svaki korak predstavlja korak istorije; čijoj se mudrosti gomile klanjaju i koji masama zamenjuju olimpijske bogove koji su živeli među ljudima. A obrneš li onu drugu stranu dogleda te pogledaš kroz veliko staklo na malo, ti vidiš umanjenog državnika; vidiš sebičnjaka čija je svaka reč sračunato licemerstvo; čiji je svaki korak grabljivi potez; kome se klanjaju i koga obožavaju plaćene gomile i koji je kao starozavetski saraf ušao u hram gospodnji radi pazara.
Ili: na veliko staklo vidiš uveličanu plemenitost glasovitoga mecene i dobrotvora. Njegova darežljiva ruka blaži svaku bedu i jad; njegovo plemenito srce saučestvuje u svakoj nevolji. On je već mnogu suzu utro, mnogi bol olakšao, mnogu bedu ublažio; njega nevoljnici za života smatraju svecem i njegova je duša, po smrti, obezbedila sebi mesto u raju. A obrni sad staklo na dogledu, pa ćeš videti okorelog zlikovca, koji je čitav niz sirotinje oglobio, koji je mnoge i mnoge kuće do temelja razorio; koji je bližnjemu zalogaj iz usta otimao, a sad, sitnim dobročinstvima, proglašava kroz novine svoju plemenitost ne bi li uspavao savest i ne bi li uspavao vlasti koje mimoilaze ove bezdušnike skrivene iza maske dobročinstva.
Pa onda, kroz ovo veliko staklo vidiš uveličanoga književnika ili naučnika za kojega se veli da kazuje poslednju reč; čije se ime ispisuje uvek u vrhu i sa poštovanjem izgovara; kojemu se oni koji ga opkoljuju stalno dive, kako onome što je napisao, tako i onome što će napisati; nad kojim visi venac slave i pred kojim su panteonska vrata širom otvorena. A kad okreneš onu drugu stranu, staklo koje umanjuje, ti vidiš jedan običan profesorski tip kakvi se u velikih naroda broje na bataljone; vidiš čoveka koji svoje akovče znanja celoga života pretače; vidiš naučnika koji kao kakva modistkinja svakih šest meseci reklamira novu robu kojom se snabdeo za tu sezonu, napominjući uzgred da rasprodaje staru po sniženoj ceni, i vidiš čoveka koji na našoj naivnosti zida svoju lažnu veličinu.
I koliko drugih i koliko drukčijih slika kad posmatrate svet kroz stakla koja uveličavaju i koja smanjuju. A to i jedno i drugo staklo tamnički je prozor pre no ma kako usavršeni američki dogled."



Ova razotkrivena realnost, koja je nešto do čega se dolazi godinama, a zatim još dugo čeka na potvrdu, ovde nam je tako lepo predočena. Nema sumnje da će je inteligentni ljudi prihvatiti kao pravo blago, dok onim drugima to ne znači ništa (oni i ne čitaju knjige).

Drugo zapažanje je još moćnije, govori o tri različite osobe koje se rode u jednom čoveku, putuju kroz život i različito vide svet.
Ono nas uči o lepoti života, otvara puteve do pozitivnosti i daje snagu pred svakom nevoljom.

"Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam JA i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio ponikao sam opet JA i pošao svojim putem u svet, i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz tog plača ponikao sam opet JA i pošao svojim putem u svet.
Putevi su nam bili različiti.
Ono što je poniklo iz mog prvog plača, prošlo je kroz život zahvaljujući suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama. Ono je saosećalo svačiji jad, bolela ga je svačija nevolja, tištala ga je svačija beda. Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se na tuđim grobovima.
Ono JA što je niklo iz trenutka moje zbilje, pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod brigom. Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi; njega je mučilo što se zemlja drugačije ne okreće, što su reke krive; što su mora duboka i što su gore visoke. Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom, i tako hodilo kroz život pregibajući se pod teretom briga.
Ono JA što je niklo iz prvoga moga osmeha, prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše. Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često manje duše od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska često puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi, jer pravda je često puta teža ljudima od nepravde. Ono se smejalo istini kao i zabludi, jer istina je često puta nepostojanija od zablude. Ono se smejalo ljubavi i mržnji, jer ljubav je često puta sebičnija od mržnje. Ono se smejalo tuzi kao i radosti, jer tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad. Ono se smejalo sreći kao i nesreći, jer sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granice dok neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svačemu, smejalo se, smejalo, smejalo...
A kad je prošlo šest punih decenija, – vele to je prosečan čovečji vek – sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.
Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:
– Izmorio sam mozak i izlomio dušu brinući ljudske brige!
– A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?
– Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.
– A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?
– Ne, jer od brige nisam mogao dići glavu.
Uze reč, zatim, onaj što je plakao:
– Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadajući nad ljudskim bolovima!
– A jesi li bar iskupio ljudske bolove?
– Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.
– A jesi li bar poznao i video život taj?
– Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti. Uze reč i onaj treći što se smejao:
– Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!
Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu, prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život."

Nakon ovoga, možemo samo reći: Veliki je Nušić i smejte se ljudi što više!