Imamo li više pisaca nego čitalaca?
Često se mogu čuti reči: Danas knjige svako piše a niko ih ne čita. Imamo više pisaca nego čitalaca. Iako se sa ovim tvrdnjama mnogi slažu, teško da su one istinite. Čitalačka publika kod nas itekako postoji, samo bi još dobro bilo da je ona više okrenuta delima boljeg kvaliteta. Ali šta da se radi, tako je - kako je, nadajmo se da će jednog dana tako i biti. Kao dobru potvrdu za interesovanje prema knjigama možemo uzeti domaće izdavačke kuće. Neke od njih vrte stvarno veliku lovu, što opet znači da ljudi i u ovim teškim vremenima ipak kupuju knjige. Ako usporedimo domaće izdavače sa, na primer, domaćim sportom, videćemo da bi domaći sport odavno bankrotirao bez međunarodnih takmičenja i bez injekcija resornog ministarstva. Za razliku od sporta, domaći izdavači knjiga opstaju bez jednih i drugih, što je svakako za pohvalu. Druga tvrdnja: Da danas svako piše knjige, da je pisaca više nego ikada, ona je tačna, ali je to dobro. Odavno već postoji pravilo, da kvantitet rađa kvalitet, pa je zbog toga dobro da se svako malo oproba u pisanju. Stanje u našem književnom stvaralaštvu, nije ni približno dobro kao nekada, kada su ga kreirali neprevaziđeni velikani naše književnosti. Naši svaremeni pisci, skoro i da nemaju šta da ponude inostranim izdavačima, kao da se kod nas ništa i ne piše (pri tome se pogotovu misli na stvaraoce izgrađenog i zaokruženog opusa). Dobro bi bilo da se kod nas pojave stvaraoci koji imaju šta da ponude svetu, onako univerzalno i mondijalistički, razumljivo svakom narodu širom planete. Umesto toga, preopterećeni smo pisanjem o domaćoj mutnoj istoriji, likovima sporne prošlosti, balkanskim običajima i kulturom, koja ne može nikoga da zainteresuje a naročito da zadivi lepotom čak ni u književnoj umetnosti. Stoga nam je svež stvaralački duh jako potreban, zbog toga je dobro da se što više ljudi oproba u pisanju. Ako nemamo, kulturno nasleđe velikih zemalja, barem bi stvaralačka mašta trebala da nam bude bujnija i lepša. (U narednim redovima, na preskok, ćemo se posetiti nekih primera bisera svetske književnosti.) Možda će se jednom pojaviti neki naš autor poput Tolkina, Orvela, Dikensona, (bože daj Kafke) ili barem Patrika Ziskinda (Parfem)... Lepo bi bilo, da se na ovim prostorima, stvori neki nezaboravni književni lik, kao genijalni Šerlok Holms, poročni Dorijan Grej, plemeniti knez Miškin, stradalnik Ivan Denisovič, raspeti Raskoljnikov, markantni Sirano De Beržerak ili pak zanešenjak Don Kihot. Ili da neko napiše neka veliku ljubavnu priču, slavnu kao Romeo i Julija, Tatjana i Onjegin, Ana Karenjina, Veliki Getsbi, Doktor Živago... Zar ne bi bilo prijatno iznenađenje, da se posle ovih ratova pojavi neki moćan antiratni roman poput "Na zapadu ništa novo" ili "Za kim zvono zvoni" i slično? Ako ništa od toga, onda da stvori nešto maštovito i bezbrižno za dečiju književnost, kao što su Pinokio, Alisa, Mali Princ, Tom Sojer, Lesi ili barem nešto kao Hari Poter... Za utehu bi nam valjao i neki veliki maštoviti lažov, kao što je baron Minhauzen. Tada bi mogli reći svetskoj književnosti (a zašto ne i filmskoj umetnosti), imamo mi svoj zasluženi doprinos u vašoj veličanstvenoj građi. Stoga, valjalo bi da se sve što je pismeno, okuša se u pisanju. Nikad se ne zna u kome leži talenat na koji se čeka, talenat koji će proslaviti našu književnost. Valjda, još uvek, imamo mašte, pripovedačkog dara, racionalne svesti, humanih pogleda, osećaja za lepotu, nekih novih filozofskih stanovišta... Ali šta će se dogoditi ako brojnim novonapisanim knjigama, pretrpamo književni repertoar i čitaoce bombardujemo naslovima, koje neće stići ni da pregledaju i prebroje? Za to bi nam bilo potrebno da se uspostavi dobra književna "infrastruktura", to jeste, put kojim će kvalitetna dela pronaći pravog čitaoca. Bilo bi dobro, da se kvalitetne knjige serviraju ljubiteljima književnosti bez uticaja agresivnih reklama, da nepodmićeni književni kritičari daju recenzije prema stvarnim književnim kvalitetima, da imamo izdavačke kuće koje ne prihvataju da izdaju treš knjige nego samo umetnička dela, da imamo književne nagrade sa nepomućenim ugledom, široko dostupne objavljene preporuke i recenzije čitalaca koji su iskreni ljubitelji književnosti. Tako bi se stvorili provereni književni krugovi, kojima su dobrodošli svi nadareni pisci. To bi bila dobra sreća i za pisce i za čitaoce. Ovim se podrazumeva, da nemamo ništa protiv masovnog izdavanja jeftine i kič literature (za mediokritet), samo želimo da se ona prestane veštačkim putem naguravati među književna dela i proglašavati vrednim umetničkim knjigama. Ko je voli, neka samo izvoli, ipak je izdavačima zarada novca oduvek bila glavni prioritet.
