К Љ У Ч
Моја кућа није имала кључ. Није јој требао. Бака у дворишту, жена на прагу, дете у трави. Врата су била отворена. Увек. Живело се око куће, не у њој. У дворишту, под орахом, крај бунара, на међи. Крсна слава се славила са целом улицом, и мртви су долазили и седали за сто, и нико се није чудио. За тим столом није било мрља. Била је туга прадедова због брата који се није вратио. Била је задушна свећа која је горела три дана. Било је ћутање које је трајало дуже од свих речи. А сада. Сада моја кућа има кључ. Јер нема никога. Нема баке у дворишту. Нема жене на прагу. Нема детета у трави. Само ја. И кључ у џепу. И сто. И мртви који још седе, али све тише. И све ређе. Ја сам кључ. Једини. Последњи. И када ме нестане, нестаће и кључ. Врата ће остати отворена, али неће бити никога ко би ушао. Само задушна свећа коју нико више неће упалити. из дигиталне Збирке песама "Златна нит" 2026. године проф.др Горана Д. Матића