ХЕЛЕНСКЕ ЛЕПОТЕ
Избор из збирке прича "Тема: ЛЕПОТА " Осећај за склад, лепоту, уметност, то сам одувек имао. Никад не бих могао да будем, рецимо, инжењер енергетике или генетике, бавити се таквим материјалистичким стварима којих се већина људи радо прихвата. За мене би то било траћење времена на убиствено досадне ствари, уз стално незадовољство према животу који бих тако живео. Бавити се вредностима духа, финим и суптилним стварима нешто је сасвим друго и представљало оно што сам одувек волео. Изабрао сам зато уметност, школовао се и након завршетка студирања постао историчар уметности, то је занимање у којем сам сасвим довољно пронашао себе. Могао сам исто тако без проблема постати теолог или филозоф, само да сам више од уметности био наклоњенији тој материји која такође припада стварима духа. Али осећај за лепоту код мене био је пресудан. Једноставно желео сам живот посветити проучавању свих лепота које су створене кроз историју човечанства, успут до миле воље уживајући у свим даровима које нам је уметност поклонила. Античка Грчка као колевка науке и уметности, одувек је имала важну пажњу у проучвању историчара јер је то раздобље било велико по достигнућима у многим областима а нарочито због временских периода који су били богати уметничким стваралаштвом. Оно што ме је у Античкој Грчкој највише занимало и очаравало била је уметност из њеног класичног периода, која је просто названа хеленска уметност, где су по мени Стари Грци достигли савршенство у области уметности. Након ње, све оно што је човек у у потоњим временима створио у уметности, на неки начин ми изгледа као надограђивање и копирање њихових достигнућа, да не постоји више ништа нарочито вредно што је додатно створено у тој области. Поштујући и обожавајући хеленску уметност, нисам штедео новац да бих више пута уздуж и попреко пропутовао целу Грчку, само да бих уживао у њеној античкој заоставштини. А онда даље обишао сам обале Егејског мора и целог Медитерана, ишао свуда тамо где су постојала сачувана налазишта остатака градова, грађевина и споменика као преживелих сведока те културе. Да сам поседовао снажније амбиције, можда сам једном могао постати и успешан уметник али уметнички животи су често врло бурни и хаотични и као такви били су неприхватљиви, за моју мирну и уредну природу, да би били мој прави избор. Живот који сам желео за себе морао је, најпре, одисати сталним миром и бити у складу са највишим стандардима пристојности које култура захтева. Због тога нисам жалио што сам каријеру уметника одбацио још у раним данима своје младости, на толику жртву нисам био спреман ни за љубав уметности. Уместо тога након два кратка посла, која сам имао након завршетка студирања, постао сам предавач на факултету као професор историје уметности. Са друге стране позив који сам одабрао, да будем радник на пољу културе, био ми је добродошао и због тога што ме је одвајао од гомилетине простог света, његових примитивних навика и свеопште некултуре у понашању. Нису сркање супе и зевање без шаком покривених уста најгоре ствару које тај свет чини. Не, ту убрајам и сво незнање, малограђанштину, насиље, простаклуке, глупа празноверја, похлепу и грамзивост... Све до прљања, разбијања и уништавања околине свуда безобзирним разбацивањем смећа, загађивања исте, и многе друге томе сличне неизбројиве одвратности. Сам говор тог простог света запогањен је вулгарним речима и изразима које више и не примећују док их изговарају. Такав прост свет уместо да се постиди своје ружноће и наопакости, често има обичај да се са ниподаштавањем односи према уметности, професијама као што је моја и уопште људима попут мене, јер смо изван њихових могућности схватања и зато нам се увек презирљиво подсмевају. За људе сиромашне духом уметност је непотребна, само је забава врхунац одушевљења и једино чему они теже. За њих је нешто као што су, рецимо, спортска такмичења која се сваке године понављају, увек исте игре попут оних које већ годинама уназад гледају али свеједно су разлог да се због њих изнова радују, као да им је то први пут. При томе, у таквим радостима, до изражаја увек долазе наступи колективног весеља, са неким примитивним групним нагонима, које је налик на дивљање хорда. Глупо и одвратно али они се тога свакако не стиде. По традицији, правило код простог света је да се у породици обавезно мора имати мушко дете, син који ће једном наследити кућу и презиме. Моје прве комшије, брачни пар Гојковићи, баш су били одлучни да се по сваку цену придржавају те традиције као најважније. Када им се прво дете родило женско, чекали су да друго буде мушко а када им се и друго родило женско, чекали су на треће. Међутим и трећи пут су добили кћерку али то их није могло зауставити у одлучности да добију сина и покушају из четвртог пута. Четвртог пута поново нису имали среће, на свет је дошла још једна девојчица што је одмах подразумевало да ће се рађати и пето дете. Пети порођај донео је још једно разочарење, морало се ићи даље до остварења жеље, тако да је комшиница убрзо опет около шетала се трудна. По законима вероватноће шансе да шесто дете најзад буде мушко биле су велике и они су знајући то са великим стрпљењем чекали на њега. Међитим понекад и закони вероватноће знају да закажу, што је у случају овог брачног пара била права несрећа, шеста кћерка била је и превише, можда порука од саме судбине да коначно треба да одустану од своје намере. Ипак несаломивост њихове жеље показала се у пуној снази када су били спремни да покушају још једанпут. Седмог пута, они, улица и цео наш крај чекали су шта ће донети још једно опробавање среће. Најзад седмо дете родило се мушко, син на којег се тако дуго чекало. Срећи Гојковића због тога није било краја, али ту краја није било ни рађању деце. Недуго затим жена је родила и осмо дете, поново женско. За ово осмо не може се рећи да је дошло са њиховом намером, пре ће бити да је жена након толико година заборавила да пази на трудноћу, па им се оно напросто омакло. Углавном, омања кућа у којој су живели препунила се децом, растом све једно другом до увета. И никад у кући и около ње више није било мира, него по цели дан галама, чупање, вриска и плач, могли су се чути од раног јутра па до касног доба ноћи. Увек неко неког јури, неко се жали на насилника како га је тукао, стална борба се водила међу њима, док је бујица псовки и ружних речи одјекивала целим комшилуком. Требало је да буде срећна околност што је та гомила дечурлије, била скоро цела женска, јер су девојчице обично питомија и мирнија створења, али ове су биле препуне енергије, све ратоборне и непопуствог карактера, као да у себи носе хормоне дечака. Постало је неиздрживо живети поред њих, спокојство нашег дома било је озбиљно нарушавано споља и ничиме се није могло заштити од њихових варварских игара. Својом бројношћу додатно су привлачили и другу децу из цеког краја, да долазе код њих како би се заједно играла. Донели би лопту, делили се у тимове са навијачима, и онда би уз за вику и бодрење подизали галаму као на стадионима. Још горе било је по врућем летњем времену, када су са најлонским кесама напуњеним водом, јурили се и прскали. Тада је настајала права лудница. Мир и тишина који су ми били потребни за учење и одмарање, којима сам тежио као најважнијим условима за вођење свог складног живота, ништа није могло да ми заштити. Није се радило само о данима или одређеном временском периоду, којег је требало у тим условима поднети, него о годинама на које се морало исчекати да би сви они прерасли малолетничке начине забаве и понашања. Њихова породица са толиким бројем чланова једва је састављала крај са крајем и у сталном сиромаштву никад се није могло десити да неке године сви заједно отпутују негде на одмор и подаре нам мало мира. Највише што су могли приуштити, било је да понекад неко од њих пошаљу негде са школом на летовање, док су ова друга остајала код куће и ,,бринула се“ да ту не завлада мир. Једини тренуци спаса били су нам онда када их ружно време утера у кућу и не допушта им да излазе напоље. Сам не знам како сам годинама издржавао поред таквих. Знам само да је неким случајем кућа била моја, уместо што је била родитељска, и да сам се ја питао, сигурно бих се некуда одселио да нашу улицу заменим за неку мирнију. Тако бих нашао најбоље решење да их се заувек спасим. Али како се све на овом свету мења, са једним пролећем дошао је дан да и ја променим своје мишљење о деци Гојковића. Било је то због лепоте, онда када је њихова најстарија кћерка Ана израсла у девојку. Због њене лепоте заборавио сам и опростио им све моје дотадашње муке са неиздрживом галамом и хаосом. Она као и друге сестре после ње, које су касније постајале девојке, биле су веома сличне: све лепе црнке, праве хеленске лепотице са дугом црном косом и луковима обрва испод којих су светлили смарагди од очију. А на кожи боје меда, у тену лица осликавало им се медитеранско сунце, лепота средоземља као некада код Хеленкиња. Да, њихова лепота пре две, три хиљаде година је морала бити таква, лепота која је инспирисала оне који су стварали античку уметност, напокон сам схватао зашто су они били тако успешни. Ана је за мене била хеленска лепота сачувана у људима, са којом сам могао сваког дана сретати се уживо. Био сам још студент, негде при крају студија када сам заљубио се у њу, на први поглед како се каже, под чиме се подразумева привлачност која се јавља само на основу лепоте изгледа. Она је већ имала велики број удварача али ја сам желео показати како је доживљавам другачије од осталих, да је за мене више од лепе девојке, како моје обожавање проистиче из ствари које су суштнски део мог бића. Желео сам говорити јој о уметности ствараној у давна времена, желео сам повести је у свет непролазних лепота и показати зашто сам одлучио посветити им цео свој живот. Хтео сам и да пред њом отворим нови пут, како не би због последица одрастања у сиромашној породици, читав живот провела јурећи за материјалним и пролазним стварима. Уместо похлепе и сличних тежњи, у којима је огрезао овај свет, покушам је окренути једној здравој страсти коју можемо без икаквих опасности заједнички делити. Она као инспирација постојала је већ у том свету, само је још требало јој га открити и на најбољи начин увести је у њега, јер о њему није знала ништа. Тако сам мислио и намеравао да урадим, међутим, све то њу није нимало интересовало. За оно што сам говорио она није имала слуха, то нису биле ствари које су могле да је импресионирају. Док сам из све снаге упињао се да на најбољи начин представим и заинтересујем је за свет уметности, њој је било нејасно због чега студирам баш то и зашто сам опседнут таквим неважним стварима. Била је од оних земаљских девојака које воле да стоје на чврстом тлу, верују само у оно што саме виде, она коју занимају само конкретне ствари које обезбеђују удобан живот за обичног човека. Чак и да су њени далеки корени заиста били из античке Грчке, да су јој преци сви великани тога доба, она на то не би полагала пажњу јер прошлост за њу била обична мртва ствар а њу су интересовале само перспективе садашњег доба. Оно што ја сàм никако нисам могао да схватим, било је то како она или било ко други може бити потпуно неосетљив према вредностима које су у целом ученом свету признате као неоспорне и трајне. Питао сам се, како то да она којој је подарена необична лепота, није поседовала ни трун осећаја за префињеност и склоности према уметности. Наравно несрећа је била само моја и утолико већа што сам дотада веровао да ће веза и блискост са уметношћу, донети ми код женских срца предност при удварању. Али уместо романтике наишао сам на велико животно разочарење, прво од врсте таквих. Моја патња трајала је релативно кртако. Ана се убрзо удала за једног од оних спортских младића, типа снажног и површног у гледишту света око себе. Могуће да је добро зарађивао и увек имао новца за трошење, то се уклапало у слику оних који су према мишљењу простог грђанског света пожељни за мужеве. Углавном после једне претерано бучне и у лажном гламуру извештачене свадбе, она више није била ту у близини. Две године касније, у девојку је израсла друга кћерка Гојковића, Сузана. И она је била црнка сјајних очију, тена окупаног сунцем, иста лепота само је за разлику од старије сестре била за нијансу још лепша. Помислио сам да у њој могу наћи добру па чак и нешто бољу замену за Ану. Исто као и њу покушао сам је очарати уметношћу верујући да ће код ње бити другачије. Али она је по својој незаинтересованошћу за свет уметности била пресликана сестра Ана. Испрва, чинило се да јој је нешто мало тога и занимљиво али онда је код ње преовладало интересовање за модерне вредности и младиће који су окренути њима. Они су је истински одушевљавали, она је не марећи за своју лепоту и девојачко достојанство, прва трчала за њима. Очас посла око ње се створила повећа скупина њих који, међусобно надмећући за њену љубав, замало да се нису искрвили. Било је ту свађа, претња па и туча, због чега сам морао подаље да се одмакнем од ње како се и сàм не би се нашао на мети тих примитивних разрачунавања. Претпостављам да је онај са којим је на крају завршила био и најјачи, победник који ју је добио као награду. Три године касније, дошла је њена још лепша сестра Сања. Тада сам већ био професор историје уметности и користећи сву своју предавачку вештину, бирајући сваку реч, све чинио како бих привукао јој бар делић пажње за хеленску уметност. Но њена пажња највећим делом била је заузета млађим сестрама и брату који су јој пали на терет да их чува, док су родитељи на послу јер се њена мајка која је дотад радила само на рађању деце по први пут запослила. Сања је због њих малтене сво слободно време била привезана за кућу а оно мало слободе које је имала за себе добро је искористила да упозна другог и на брзину се уда. После Сање, дошле су Тања и Вања са истим правилним степеном размака на скали лепоте: колико је млађа Тања је била лепша од Сање, толико је од ње млађа Вања била лепша од Тање. И поред разлике у годинама која је постајала све драстичније изражена, нисам успео одолети настојању да покушам једну освојити за себе али сам и даље чинио то погрешно: причајући им о уметничким лепотама. Ове две сестре које су биле јако веселе природе, деловале су ми као да су биле близанкиње иако је постојало нешто више од године дана размака између њихових рођења. Такав утисак стекао сам због тога што сам удварајући се, неколико пута селио се од једне до друге. Као да су поигравале се са мном, када код једне нисам имао среће, друга би давала ми нешто наде као да призива ме себи и обрнуто. Иако то нису радиле намерно, случајно се удесило тако да су ме током времена више пута ,,прошетале“ између себе, вртећи ме око као да сам упао у вртлог. Наставак приче je на овом ЛИНКУ