NARATORI

ZAŠTO BAŠ NIKO?

Čitaš po portalima… prepuštena sama sebi, deca se ne javljaju, unuci ni u najavi… i prvo pomisliš: ma, neke porodične stvari… i ko zna šta se krije iza cele priče? E, onda, eto, igrom slučaja ili baš namerno, počneš da radiš na Hitnoj… i kolege ti kažu: nagledaćeš se svega… reko, dobro, navikla sam, oni su tu po 20 i više godina. E, onda kreneš u kućne posete… po selima i zabitima… za koje nisam ni znala da postoje. Siromašnih ima svuda i u gradu i na selu… ali ove priče o „odbačenim“… ne mogu da te ostave ravnodušnim… bar mene… verovatno i na to navikneš vremenom… surovo, ali istinito. Vozimo neku baku… nebitno odakle i šta… i slušam priču nje i komšinice… i ne verujem. Ona u kućerku… u nekom selu na kraj sveta, bez struje… diže sina i unuke u nebesa… oni intelektualci… daleko od nje. I na svako moje pitanje… pa nije baš tako, znate… 85 godina… suknju vezala kanapom, na nogama pet pari čarapa (ako to mogu tako nazvati), neke stare patike… od njih napravila papuče… ali ne da reći… ništa protiv dece… MAJKA je to. Ostavljamo je na bolničkom prijemu… pitaju kolege, ko će doći po nju… rekoh: NIKO. Teško je i njima i nama… ali tako je kako je… NIKO… daleko, daleko živi… deca još dalje… Centar za socijalni rad će odraditi svoje. Da li je baš moralo da bude NIKO?

autor: Ceca