OTAC I KĆERKA
Zbog toga što je ova priča istinita, morao sam je zapisati. Posle Nove godine, koju sam dočekao u Beogradu, krećem u zavičaj da sa roditeljima proslavim Božić. Na putovanje u zavičaj, koji je oko dvesta kilometara udaljen od Beograda. Zavičaj koji volim, iako je to oduvek siromašan i pasivan kraj. U takvo mesto, vozim se minibusom jer nema puno putnika, tako da je i on dovoljan. Čak i u njemu, sva mesta, od oko dvadesetak dostupnih, nisu bila popunjena. Minibus jeste bio Mercedesov, poprilično nov, sa udobnim kožnim sedištima, grejanjem, klimom, nekim led lampicama ali je i skučen, nema komocije koju imaju pravi autobusi. Kada smo krenuli, čekalo nas je oko tri sata vožnje. Putnici su nečujni, neki gledaju kroz prozor, neki dremaju, a neki su obavezno na telefonima i internetu. Dok minibus sigurno i brzo gazi kilometre prema odredištu, unutra je uglavnom monotono i dosadno. Prolazi prvi sat vožnje, onda drugi, ulazimo i u treći sat vožnje, polako se približavamo cilju. Onda, nekako spontano i neupadljivo, između dve žene se uspostavlja mala komunikacija. Nisam obratio pažnju na to odmah, ali jedna žena se okrenula prema drugoj, koja je sedila na sedištu iza nje i krenula nešto da razgovara sa njom. Objašnjava joj da je bila kod sina u Beogradu a sada se vraća kući, koja se nalazi u nekom selu, nedaleko od autobuske stanice, te da će po nju na doći muž ili sin sa kolima da je sačekaju. Žena je bila jako pričljiva, i bez ikakvog pitanja objašnjavala svojoj sagovornici da ona često dolazi kod sina, gde provede sedmicu ili dve a onda se vrati kući mužu. Na osnovu toga zaključujem da sin sigurno nije oženjen. Stariji sin je završio fakultet i zaposlio se, dok mlađi još studira. Njen muž je policajac u penziji. I dok njena sagovornica nije bila nešto rečita, ova žena, celo vreme u nezgodnom poluokrenutom položaju unazad, jednostavno je vezla nove govore. Pričala je o starijem sinu, kako dok je još studirao, bio se razboleo. Lekari su ga zadržali u bolnici na ležanju a ona i muž su ga obilazili i mnogo brinuli. Zapravo teško patili. To su bili njihovi crni dani, nemoguće je opisati koliko im je stvarno bilo teško. Lekari su im govorili da je sve pod kontrolom ali nije baš izgledalo tako. Zbog toga, tražila je da sina premeste dalje na klinički centar ali oni to nisu želeli. Ipak, žena nije odustajala. Dok su lekari negodovali, ona je i dalje navaljivala... -Moj muž je ćutao i slušao ih ali ja nisam! Znate on je bio siroče i navikao da ćuti i sluša. Ja nisam bila takva, mene moj pokojni otac uvek voleo i podržavao, naučio da se borim. Uglavnom, morali su da popuste i našeg sina da pošalju u klinički centar. Tamo, lekari u kliničkom centru, potvrdili su da je stvar jako ozbiljna i da predstoji teška i neizvesna borba za izlečenje (žena nijednom nije spomenula o kakvoj se bolesti radi iako sam ja mnogo želeo da to čujem). Pred njima su bili dani provedeni u molitvi i najgorim mukama. Ipak, sve završi dobro, sin je ozdravio, potom završio fakultet a onda se i zaposlio. A da je još ostao ležati u onoj bolnici, ne bi bilo dobro. Priča je imala srećan završetak, baš kakav se samo želi čuti pred Božićne praznike. Ubrzo, stižemo do njene stanice, gde se ona telefonom čuje sa sinom ili mužem da upravo stiže, onda oprašta od sagovornice i izlazi. Krećemo dalje, sledeća stanica je konačno moja, i ja ću završim sa putovanjem. Isprva, mislio sam kako da čuo samo jednu interesantnu priču i to je sve. Ali idućih dana, ta priča sve mi je sve dublje ulazila u misli. Žena, poreklom sa sela, koja je u najboljem slučaju završila srednju školu a možda i manje od toga, vršila je analizu profila ličnosti kao da je Gustav Jung. Za muža kaže da je bio siroče i navikao da ćuti i sluša od malih nogu. Siročad moraju da budu na poslednjem mestu, ćute i slušaju, tako ih okolina oblikuje i zahteva. Kasnije postaje policajac, gde opet disciplinovano ćuti i sluša nadređene. Da uvek i svuda postoje važniji od njega. Ona nije bila takva, njen otac je uvek voleo i podržavao, ulio joj sigurnost i samopouzdanje, stvorio je od nje samouverenu osobu. To je ona jasno kazala za sebe, objasnila odakle je dolazila snaga i hrabrost njene ličnosti. Znala je to odlično i objasnila precizno, tako dobro kao da je psihoanalitičar a ne samo žena sa sela. To me je oduševilo ali još više me je zadivio njen otac. Ko je bio taj plemeniti čovek, koji je toliko voleo svoju kćerku? Štitio je i verovao u nju, u gruboj siromašnoj sredini(koju sam dobro poznavao) i još u neko prošlo vreme, koje je bilo primitivnije ovog sadašnjeg. U vreme kada su kćerke strogo učili da moraju biti poslušne i odricali ih se ako su neposlušne. Taj otac je čuvao i štitio svoju devojčicu, da se nikad ne oseća napuštenom i nemoćnom. Nije to bila majka, koja je po ženskoj prirodi bila bliža kćerki(majka verovatno nije imala sreću da ona ima takvog oca). Da li je taj divni otac tada znao, da će podići jaku kćerku, koja je sad (očigledno) glava porodice, žena koja je je pomogla da spasi svog sina, njegovog unuka? Da li je to mogao pretpostaviti? Da li je znao da je svojoj kćerku darivao ljubavlju koju ona ne zaboravlja i govori drugima o njemu? Na svetu postoje mnoge priče o ljubavi očeva prema kćerkama, ali za mene ova je najbolja. Jer je provereno istinita.
