ХЕЛЕНСКЕ ЛЕПОТЕ наставак
После Сање дошле су Тања и Вања са истим правилним степеном размака на скали лепоте: колико је млађа Тања је била лепша од Сање, толико је од ње млађа Вања била лепша од Тање. И поред разлике у годинама која је постајала све драстичније изражена, нисам успео одолети настојању да покушам једну освојити за себе али сам и даље чинио то погрешно: причајући им о уметничким лепотама. Ове две сестре које су биле јако веселе природе, деловале су ми као да су биле близанкиње иако је постојало нешто више од године дана размака између њихових рођења. Такав утисак стекао сам због тога што сам удварајући се неколико пута селио се од једне до друге. Као да су поигравале се са мном, када код једне нисам имао среће друга би давала ми нешто наде као да призива ме себи и обрнуто. Иако то нису радиле намерно, случајно се удесило тако да су ме током времена више пута ,,прошетале“ између себе, вртећи ме око као да сам упао у вртлог. Њихова склоност ка забави и смеху придодата лепоти и безбрижној младости која их је красила, чинила их је неодољивим лепотицама које су своје заразно добро расположење лако преносиле и на мене. Обе сестре су и према хеленској уметности односиле се исто, са неким луцидним хумором једнако неозбиљно. Прво ме је Тања питала да ли са том уметношћу знам да израђујем хороскопе јер зна да су стари Грци то радили, док је после Вања питала ме има ли то неке везе са тетовирањем које она обожава. За обе њих што су ствари и живот изгледали комичније то је било боље а због безбрижности са којом су посматрале свет око себе све је опет могло бити такво. Са њима бих се смејао и ја, иако је ту било поприлично глупости, куповао сам време поред њихове лепоте и магије, привлачности за коју сам јасно осећао да неће трајати још дуго. Тако је било све док нису прво једна а затим друга почеле да ми се измичу, одлазиле да срећу потраже са другачијом врстом мушкараца што је за мене било јако болно јер сам утучен остао и без јединог што сам имао: осећаја пријатности у њиховом друштву на који сам се био навикао. Понеки пут, само због њих, пожелео сам постанем оно што нисам ја, да уђем у улогу обичног, приземног мушкарца кога занимају само храна, жене и новац, убеђеног да има савршену памет и најбоља гледишта, да је са самим рођењем добио то што му је потребно. Можда бих и успео у томе када бих себи допустио једну такву деградацију али то једноставно није било то. Иронично али оних ретких пута кад год сам био у њиховој кући, родитељски пар Гојковића би ме као свог суседа-професора и претерано уважавао, трудио се да ме што боље угости. Још од студентских дана, пазио на мене као на необично важног госта до те мере да је било чак и нечега бојажљивог код њих, да се можда случајно предамном не осрамоте са својим кућним навикама. Да су се они питали, сигурно би радо неку од толиких својих кћери поклонили мени, да бар једна буде супруга човека из области културе. Са временом које је пролазило, још једна, шеста по реду кћерка Гојковића постала је девојка која очарава и осваја својом лепотом. Можда због наше велике разлике у годинама не бих ни покушао било шта да се она није звала Јелена. То име ме као ниједно друго асоцирало на античку Грчку. Сјајна и блистава како јој само име каже, као она због које је почео тројански рат, кћерка баш Зевса и Леде, томе нисам могао одолети. И тог пута сам се дотакао хеленске лепоте као свог идеала, додуше само на трен, мало и површно и то се опет показало неуспешно, као чиста грешка, али с тиме што је овога пута била и последња. Имао сам невероватну несрећу, да ниједна из толике династије сестара није имала никакав осећај за уметничке вредности. Са доласком пролећа увек долази онај тренутак када се свуда на кућама отварају прозори како би први пут после дуге хладне зиме унутра у собе ушао свеж пролетњи дах у виду сунца и пријатног топлог ваздуха. Сваког другог или трећег пролећа са првим освежењем, када бих отворио прозор дочекивало ме је и освежење у лепоти лица неке од кћери Гојковића која би преко зиме стасала у девојку и нову лепотицу. Како су године брзо пролазиле, летеле, неколико таквих отварања прозора у пролеће и младост је већ прошла. Ана, Сузана, Сања, Тања, Вања и Јелена, у мојој души су имена драга и пуна чежње, све звучнија од звучнијег, она на које сам потрошио своје време. Нисам се женио, љубавне везе које сам имао кратко су трајале и увек окончавале горким разочарењима. За неповеровати је колико у женском свету, који је образован и уметности наклоњен, има снобова са којима је немогуће заједнички упустити се у животне изазове. Још теже се могла наћи лепота слична као код Хеленкиња, она коју сам прижељкивао за себе а која је била права реткост. Иако сам бескомпромисан у стварима које волим, нисам од оних који довека покушавају да истрају у својим жељама, ова два разлога и порази у комшијском дворишту били су ми довољни да прихватим женску љубав као неостварљиву и препустим се лепоти уметности као својој јединој правој љубави. Отпочео сам са писањем књиге која је, по мојем укусу и критеријима, представља другачији поредак најлепших уметничких дела на свету. Одавно сам имао ту жељу да вратим пажњу на вредна дела која се изостављају и остају неправедно потиснута од других која се по општем мишљењу сматрају најбољим. Таква идеја није била нимало нова, многи су то већ радили, па сам и ја припремао се покушати слично: да из свога угла изнова дам нови приказ ствари и покушам стећи што бројније присталице. Због тога желео сам што боље обрадити ту материју како бих истакао што јаче аргументе. За тај подухват било ми је потребно много стрпљења и проучавања како бих то урадио на најбољи могући начин. Али за тиху страст која ме при томе обузимала нисам жалио жртвовати труда и поклонити јој сво слободно време кога сам имао више него довољно. Док сам месеце проводио тако осамљен у кући, напољу природни циклус преласка деце у одрасле људе се није заустављао. Једино мушко дете Гојковића, син Марко израстао је у младића. Он је такође имао црномањаст лик, био висок и леп, сличан сестрама само што је био мушка варијанта хеленске лепоте. Као такав допадао се девојкама, стално сам виђао како код њега долази једна смеђокоса младолика девојка са сјајно чистим лицем правилних црта и као код девојчица уредно зачешљаном кратком косом. Она је поседовала другачији тип лепоте, ону коју називам ,,фотогенична“ и којом су испуњени модни часписи, савршенство које се данас много цени а убудуће ће се вероватно ценити још и више. То је његова садашња изабраница и закључујем да ће заједно са њом, кућа Гојковића неоспорно преузити сав монопол на лепоту. Сви они се лепи рађају, лепе узимају за себе, имаће још лепше потомке, ускоро ће издвојити се у посебан свет којем ће дивити се сви одреда. Коначно најмлађа кћерка Тамара израсла је у девојку која је, очекивано, лепотом надмашла све своје старије сестре. Млада и свежа попут цвета покривеног јутарњом росом појавила се да на један упечатљив начин, уз болна ми сећања, закључи дугу игру појављивања младих нимфи којом сам био очараван годинама. Пола живота провео сам у заносу и надама да ћу са неком од њих које су ми биле на дохват руке, наћи задовољење у срећи али уместо тога остао сам несхваћен и заобиђен. У њој је било сакупљено сво њихово савршенство и недостижност, јасно приказани као чувари на улазу у божански храм који су ту да забране приступ сваком обичном смртнику. Била је више од двадесет година млађа од мене, нисам се ни смео усудити помислити да би она могла постати предмет било каквих мојих жеља, ништа више осим кратких погледа на њу кроз прозор. И при гледању у њу осећао сам се грешно, мада нисам веровао у свете грехове, осећао сам да радим нешто погрешно што би касније могло ми бити наплаћено кроз бол, дугу патњу па и срамоту. О њој сам чуо две ствари по којима се значајно разликовала од старијих сестара. Прва, да још није ни у каквој вези, није журила да као оне брзо се спетља са неким младићем, на брзину венча, прерано уплови у брак и обавезе, због чега обично касније жале целога живота. Друго, да ће она уписати факултет и студирати. Ето изненађења, доказа како код обичног грађанског света ипак има неког напретка, како и он постаје образованији макар после двадесет година чекања и седам претходно пропуштених прилика.То треба унапред похвалити, чак и када се не зна да ли она намерава студирати нешто озбиљно, када још нико не може сигурно гарантовати да ће она то и завршити. Требало је да то буде све што се има рећи о њој, да се овим њена прича завршава и поред тога што ће по свој прилици још дуже време проживети ту у близини. Није се завршавала. Оно што је било неочекивано и необично код те младе девојке је то да се она заинтересовала за историју уметности. Управо она ми је, као професору из свог комшилука, прва то саопштила, рекла да ћемо постати колеге и да би јој моја подршка много значила. Она је сад на почетној години студирања а од наредне године постаћу и званично њен предавач на факултету. До тада, она скоро сваког дана долази код мене кући, јер увек кад пожели, у мени има погодног саговорника о хеленској уметности и осталим областима из наше струке које је занимају. Када сам је питао како се код ње појавила жеља за изучавањем уметности она ми је одговорила: -Управо ви сте је подстакли, први пут за хеленску уметност чула сам од вас док сте мојим сестрама говорили о томе. Била сам међу оном малом децом када сам из ваших уста слушала за лепоте које потичу још из античких времена. Тада нисам знала шта је то али увек када сте њима говорили о томе звучало ми је као нешто необично занимљиво, било је нечег опсењујућег код вас што је позивало ме да се упознам са тим неоткривеним светом. Касније, када сам у школи срела се са светом уметности, почела сам и сама интересовати се и све боље схватала вашу опчињеност таквим стварима, каквим лепотама сте посветили живот. Схватила сам како уметност чини живот лепшим, оплемењује душу, прави човека бољим, зар не? -Да требало би да је тако- скоро не верујући одговарам ја. Отворио сам душу и открио јој оно што још никоме нисам: пре завршетка показао сам јој дело на коме радим, само са једним разлогом: да бих је задивио! И она је била више него очарана са њим, мој први и потпуни присталица, уз коју са необичним полетом настављам да пишем књигу до краја. То су све дивни тренуци, најлепши у мом животу, по први пут поред мене је неко ко ме разуме, воли и диви се ономе што обожавам. Она у коју се незаустављиво заљубљујем у овим презрелим годинама а у чијој се младој души могу наслутити слична нежна осећања и симпатије. Али све то је узалудно, због толиких година разлике за мене прекасно. Хеленска лепота остаје ми поново само идеал, и даље недеостижна, вечна и вековима далека. Из збирке прича о лепоти Тема: ЛЕПОТА pdf
