Кафана код Руже - трећи део
Стојан: ( погледом потражи Ружу и показа јој ка столу где ће сести са Игуманијом како би се она ту нашла поштованом и драгом госту на услузи). Велика је част и радост кад нам такав гост дође. (као прави каваљер примаче столицу да мати Марија седне) Изволите седите. ( примаче и себи столицу те и он седе). Којим добром нам учинисте част Света мати?... Игуманија мати Марија: Није добро мој Стојане.( отпоче игуманија машући забринуто главом лево-десно). Није добро,...а морамо га уз божју помоћ учинити добрим . Стојан: Слушам (Рече забринуто Стојан, нагињајући ближе столу). Ружа : (приђе и Ружа носећи бокал са свежом водом и чашу коју напуни те рече). Ево мати,. чаша воде,.. да се освежите. Игуманија мати Марија: Хвала дете, Бог ти здравља дао. (рече игуманија Ружи и окрену се Стојану како би наставила разговор са њим). Овако ствари стоје..... Јуче око поднева девојка без знања оца и матере,.. оде из Стубице,.. за момка из Сења... Деца се заволела,.. како,.. не знам ,.. није моје ни да знам . Преломише те момак оде јуче по њу и украде је... Велики је то грех , али,.. би шта би.... Сад би грех био и љубав од Бога прекидати. Стојан: А шта ја ту могу да помогнем мати. Игуманија мати Марија: Можеш, можеш.... Људи данас све се ређе срећу по манастирској порти,... такво је време. Данас се ето овде на станици по нужди или зарад дружења у слободно време чешће виђају и окупљају овде но у цркви .... Све се вести и аброви овде најпре чују и одавде пошаљу. Ту се код вас људи опусте и изјадају а ја рачунам да ће родитељи, тражећи своје женско дете и овде свратити да се распитају. Стојан: (Окрену се Стојан око себе да потражи Ружу те је упита). Ружо,.. кад улазисмо на вратима се мимоиђосмо са оним рударом из Стубице, Раденком? Ружа: Јесте шефе ( потврди стојећи поред шанка). Стојан: А знаш ли којим послом је дошао ?.. Добривоје: (Са суседног стола, укључи се у разговор и рече) Има голему муку Стојане,... изгледа да му је украо неки мангуп ћерку. Од јуче је тражи.... Изађе напоље, споради себе, сад ће да се врне... А , што питаш Стојане ?... Погледаше се Стојан и игуманија и забринуто обоје слегнуше раменима. Шта сад?.. Игуманија мати Марија: Па сад како нам Бог срећу да... Ништа ти немој да му кажеш,... кад се врати , некако полако из окола ћемо да га испитамо па да видимо шта ћемо даље? (Стојан климну главом потврђујући да је разумео те наставише неке своје разговоре. На вратима се појави Миливоје са својим музикантима који се нешто брзо врати из села.). Ружа : Миливоје ,..кад се пре врати из села ( сачека га питањем )? Миливоје циганин: Ма,... свратисмо у прву авлију да се распитамо дал'(-и) неко планира весеље и ту одустасмо. Млого, кажу у задње време изумрели,.. док се не ожале,... од весеља неће да буде ништа. Мало село а свако сваком род па испадне да сви жале.. Калај работа. (Виде Миливоје да игуманија седи за столом са Стојаном , примакну се корак, прекрсти и са наклоном поздрави) Помоз’ бог мати. Игуманија мати Марија: Бог ти здравље дао (смерно му одговори мати Марија). Миливоје циганин: И мени и на моји циганчићи (рече Миливоје и прекрсти се поново како би оверио изговорену жељу па оде за сто код својих музичара. Ружа им је већ приносила неколико куваних јаја да се приложе). Стојан: Да те питам мати Марија,..кад пре ви тако брзо сазнасте да тај мангуп украде девојку ( упита Стојан игуманију) . Игуманија мати Марија: Јуче по подне дође момче са младицом у манастир и сами нам јавише шта урадише и какве су им намере.... Озбиљно смо поразговарали сви заједно о њиховој намери и што то тако урадише. Стојан: Поштено, нема шта ( констатовао Стојан). А што момак не оде прво да са оцем разговара? Игуманија мати Марија: Како ми обоје рекоше, отац девојке је прек и старовремски човек , те су се уплашили да им не поквари намеру и момка отера а њу затвори у кућу. Стојан: Момак овде у селу не би онда могао да живи од ругања и смицалица његових другара (закључи Стојан и насмеја се). На следећу прилику да се жени морао би онда прилично да попричека, Сењани богами дуго памте. Душу би му извадили. Игуманија мати Марија: Ето, и сам видиш ( сложи се игуманија). Стојан: А од које фамилије је момак, знам ли га ја ? Игуманија мати Марија: Богами ,... знаш,.. добро , баш добро (рече мати Марија и погледа Стојана директ у очи и не скидајући упоран поглед. Устукну Стојан на столици па рашири руке ко да пита. ). Игуманија мати Марија: Покојни отац му био твој службеник , Радован ... Е , његов најмлађи син Томислав (рече игуманија). Стојан: Аa,.... то је добар момак. Два старија брата су ожењена и већ ситну децу имају. Ево , дошо ред и на најмлађег. Знате, мати ,.. баш ми нешто мило кад ми рекосте ко је момак (рече са видним олакшањем). Његов отац ми беше велики пријатељ, али ,.. шта ћеш,.. судбина. Њега више нема а ето и трећи син му стигао за женидбу. Мати Марија,.... нећеш да ми замериш ако ми Миливоје одсвира на виолини једну песму за мог покојног пријатеља Радована. Игуманија мати Марија: Душеван си човек Стојане, нека ти одсвира. ( сложи се мати Марија. Подиже руку Стојан према Миливоју позивајући га да му приђе са виолином како би му наручио песму.). Стојан : (Приђе Миливоје и Стојан му наручи) „Свилен конац“ ми одсвирај,.... за мог великог пријатеља који више није са нама. Миливоје циганин: Куме ,.. увати се баш за ону најскупљу ал’(-и) ако си је, како видим, наменио за доброг човека, ‘ћу ти одсвирам за џабе. Намести се Миливоје , наштима очас жице и загуди познату мелодију. Мелодија окупа просторију а сви присутни подигоше сетно поглед ка расположеном Миливоју који одлута и сам негде у свој цигански свет свирајући прелепу мелодију. Заврши Миливоје свирање и аплаузом га наградише присутни . Добривоје, кога исто погоди песма руком ману и позва га да му се придружи за столом , да га части пићем. Седе Миливоје за његовим столом и ништа не прича, и њега је музика омађијала. Оћуташе за тренутак док је Ружа доносила послужење за маестра. Млађи син Миливојев : (пратећи са свог стола догађања у кафани , ваљда због своје младости и неискуства а живо заинтересован да разјасни , упита старијег брата) А бре бато , ... овај шеф на станицу му дође ко нека велика мустра. Сви га поштују и сви од њега тражу помоћ и савет. Ко да је кмет у село а не шеф на станицу. Старији син Миливојев : (Чувши шта га пита , не гледајући у њега већ ка вратима где је отишао шеф станице , покуша да му објасни) Школован човек бато!... Да га видиш кад изађе на перон ,... па кад се размаје сас црвено барјаче и свирне у пиштаљку ,... воз ће се поломи да стане. Од кочење,.. вагони сам’(-о) што не зајашу локомотиву. Нема зајебанције с’с шефа на станицу. Тврда дисциплина бато... И карактер. Млађи син Миливојев : Еее...(сетно заврти главом млађи брат). Није ко код нас у малу... Кад се неко од наши’ раздере , да заведе ред и дисциплину , цела мала скочи на њега да га надјача сас’ дреку и галаму.... А падне и туча, ....не зна се ко кога бије. Старији син Миливојев : (Сложи се са братом и надовеза) Кучићи и мачке ,ко издресирани , бегају из мале да и’(-х) нешто не подкачи . Врну се назад тек када се смири ситуација... Млађи син Миливојев : Неки се и не врну (закључи млађи брат). Од стра’(-ха) нема лек. Добривоје: ( За столом са рударом из Забреге а погођем песмом , ману руком позивајући Миливоја за свој сто). А бре куме , што ћемане не понесе пролетос на војну вежбу кад бeсмо заједно ?... Миливоје циганин: Па да га скршим негде у ону дивљину.... То ми бре алат,.. сас (х-)леба ме рани, и мене, и децу ми . Добривоје: А Што се командант на тебе онолико наљути, шта уради (наставља да га запиткује Добривоје о заједничким доживљајима на војној вежби)? Миливоје циганин: Па ништа наопако не уради ( отпоче причу Миливоје) . Ја сам у војску по служби извиђач. Ми цигани ,..кад раскокодакана кокошка излети из кокошињца, одма знамо где је јаје положила. Налазимо га и жмурећки. То ови школовани кажу да имамо инсект(инстикт). Е,.. мене позва капетан да ми да задатак, ... да нешто извидим и да му после реферишем... Требао сам да се пришуњам уз један мостић , .. да видим какве су му могућности,... дал’ може преко њега да прође камион , ... топ,.... тенк и пешадија. То сам требао да завршим за пола сата... Ал’, куме,... ја се врну’ после четири сата ,и , правац на рапорт,... да загинем..... Смрко ми се капетан па ми онако командатски, Оштро, ко нож викну : рапортирај Миливоје ... Ја `тедо да лупим петама ал’ ме чизме зажуљиле ,и, колена ми клецнуше... Зајебана ситуација,.. шта ћу јадан. Декламујем ја командату,... стојим мирно а панталоне с’м што ми се не смакну кол’ко ми се колена тресу . Тенкови ,.. кажем,.. могу мостићем да прођу,..‘ће издржи. Топови и камиони исто,.. без проблема ,... ал’ пешадија,. никако. Гледа капетан у мене к’о у мечку па ће да каже: Како то све може да прође а само пешадија не може. Ја ти се исправим , с’м што не викнем на њега. Не може,. друже капетане!... Има тамо , неко куче,...једва живу главу извуко’.... Зато и оволико окасни,.... џукела ме јурила два сата по планини. Све ме поцепа. Једва сам умак’о и све сам се изокола врћ’о, сам’ да поново не налетим на њу и да ме не апи. Ту, капетан попусти те се насмеја . Мене није било до смејања,.. главу да изгубим на правди Бога. Пошто сви у кафани нису могли да не чују Миливојеву војну авантуру , праснуше у смех . У том на вратима се појави и Раденко ,загледајући рударске ципеле ,.... дал их лепо очисти по повратку из из нужника , где беше Споради себе. Добривоје: Где се толико задржа побратиме( дочека га Добривоје). Оде па те дугачко нема да се вратиш. Миливоје циганин: Седи куме (примаче му столицу Миливоје који оде да се придружи свом оркестру који је таманио кувана јаја из тацне на столу). Раденко: (Држећи се за наслон столице Раденко погледом потражи Ружу те јој се обрати) Ружо,..... коџа њих ти је пробало твоју ракију. Ружа: Јесте Раденко. (одговори му Ружа). Што питаш? Раденко: Видох тамо да коџа њих није ни стигло до нужника . Добривоје: Да ти ниси угазио (поче да се смеје Добривоје). Раденко: Ма пусти ме, једва опра обућу. Зато се и замаја оволико (озбиљно ће Раденко. Погледа около па примети игуманију те приђе да јој се извини за неприличне речи). Опрости ми света мати , поред моје муке и ово ме снађе.Не дај боже никоме. Игуманија мати Марија: (устаде уздржавајући се да се и она не насмеје, приђе му. ) Шта те то толико тишти сине (Хтеде изоколо да му приђе, да се он пожали и да почне да прича о својој муци. Раденко је само то и чекао , спреман да се хвата за сваку сламку). Раденко: Е мати света,... од јуче нисам ока склопио,.... тражим ћерку,.... ко да је у земљу пропала. Не знам шта да радим и где више да је тражим. Игуманија мати Марија: Па да ниси што год урадио што би је натерало да напусти родитељско огњиште (запита директно игуманија Раденка). Раденко: Е света Мати, ја сам прек човек ал’ праведан .. У кући нас коџа има и то све треба да се уведе у ред. Да нема реда и да свако вуче на своју страну ,..час би се кућа растурила.... Најстарији у кући мора да се слуша.... Ето Мати ,... јел се зна ред код вас у манастиру, зна се, нормално. Игуманија мати Марија : ( Клима главом игуманија, све му потврђујући што изговори те рече) А да ти се дете не загледа у неког момка,.... то се данас често дешава. Раденко: Не, колико да ја знам (ко из топа рече Раденко). Игуманија мати Марија: А шта би ти урадио да је баш тако , да ти се дете можда и уплашило да ти каже ( упитно гледајући запита игуманија Раденка). Раденко : (Гледа Раденко , премишља се , те ипак, тихо поче са исповедање своје муке) Јуче,.. кад ми се не врну дете кући и кад виде шта ме снађе, да ми Бог опрости, секирче би радило. Игуманија мати Марија : (Игуманија се прекрсти и тихо рече) Велики је то грех што рече, дете. Раденко: Знам, мати, знам.... Родитељ сам, разуми ме..... Млого сам у памети ноћас преврћо и знам да је женско дете туђа срећа. Размишљао сам ја, није да нисам,..да ће и то време да дође,.. ал’ ми мисао увек побегне кад дођем на то,.. да морам да и’ испратим из куће....Чуваш га од кило меса (растужено ће Раденко). Игуманија мати Марија: Па зар не примети баш ништа необично у кући (настави са запиткивањем игуманија). Раденко: Не би ништа необично. Ето ,... прошле недеље ми се све три распевале по кући . Душанкин глас беше најлепши . Ја јој једаред реко да се не понаша млого пред огледало (заврши Раденко). Игуманија мати Марија: (упитно гледајући Раденка насмеши се и не рече ништа. Она разумеше, само још и Раденку да се отвори). Добар си ти отац, Раденко. Видим ја да ће твоја туга на весеље да изађе. Раденко: (Прекрстише се и она и Раденко , да свевишњи види , да и он припомогне.) Шта ја сада да радим мати (упита искрено Раденко)? Игуманија мати Марија: Кући,.... иди својој кући и спремај весеље... Видећеш и сам божју милост (закључи мати Марија и пружи му њен крст који јој је висио преко мантије, да га целива). Раденко: (Не могавши да одбије такву милост, приђе крсту и целива га. Када то учини , одмакну се корак уназад изговарајући тихо и понизно игуманији на изговореном речима готово омађијано верујући у њих) Па,... да пођем онда. Мати Марија , без речи, климну главом у знак подршке таквој његовој одлуци. Окрену се Раденко ка столу где седеше побратим Добривоје, приђе , пружи му руку да се са њим поздрави и да му каже да се враћа кући у Стубицу. Добривоје, гледајући га изненађено и широм отворених очију, пружи му руку не говорећи ништа. Раденко, руком ма’ну и даде знак новом пријатељу из Забреге да и он са њиме пође, јави се и другима у кафани који су такође били изненађени те њих двојица одоше ка излазу на перон станице и даље , сигурно путем, ка Стубици. Можда ће и део пута да им прекрати и неко од сељана ако их својом запрегом повезе у њиховом правцу. Тишину која је настала разби писак локомотиве воза који је пристигао из Ћуприје, враћајући раднике са посла . Стојан,шеф станице, извини се игуманији и изађе да прими воз који је пристигао. За њим пође и она , како би ухватила воз ка Сењском руднику који , баш код Манастира имаше успутну станицу,где она силази по обављеној божјој а и људској мисији, да још једном поразговара са будућим младенцима, који ту бејаху у кући на прузи, као прве манастирске комшије. У кафани стигоше и нови гости а Ружа се устрча како би све услужила. Сам за столом остаде замишљен Добривоје. Никако да схвати шта се то са Раденком деси те онако смирен оде назад својој кући. Виде он и да је све што се издешава пред њим , на добро изишло , те се запита , што се тако нешто и њему не деси. Паметовао би он и даље, шарајући погледом и кажипрстом по карираном кафанском столњаку, да га не прену додир руком по рамену . Ружа: ( која стајаше њему иза леђа, кад се искобрљала од поруџбина, скувала две дивке те рече, не спуштајући руку са његовог рамена ) Добривоје,...ја скувала за тебе и мене,... да се мало разборавимо. Да седнем мало ту са тобом,.. сад ће да ми дође смена па да идем на воз за Ћуприју. (Добривоје гледа, не може да верује. Реко би нешто али ко за инат,.незна како . Ко’, реко би , ал не иде, занемео и гласа нигде . Само гледа , не схвата јући да му очи говоре уместо њега. Ружа то схвати, послужи на столу за њих скувану дивку и привуче столицу што ближе њему...). Ружа: Могао би Добривоје (поче и Ружа да замуцкује стидљиво скрећући погледом у страну) овим возом из рудника , да ме испратиш до Ћуприје (Он, климањем главе потврди да је за њу на све спреман.) Да се мало испричамо.... Досадно ми да ћутим целим путем (настави Ружа повремено гледајући га у ишчекивању његове реакције), шта ти кажеш? Добривоје: Ружо ( скупивши сву могућу снагу и поред треме и збуњености поклопи другом руком њену која се већ некако нашла на његовој), са тобом би и на крај света. (Ружа, стидљиво спусти поглед гледајући шаре карираног кафанског столњака , стискајући нежно Добривојеву руку). Милинка: (На вратима се појави девојче које је мења, виде је и јави јој се) Ружо ево мене,..стигох. Ти си сада слободна да идеш (рече јој и изгуби се у шанку , спремајући се за посао који је чекао). Просторију испуни писак локомотиве воза пристиглог у станицу кога је Ружа чекала. Она поче полако , уз прикривени осмех да устаје, не скидајући поглед са Добривоја , који је овакву ситуацију можда и сувише желео па му се ето и остварила . Устаде и он,лагано се дижући од стола , врати столицу на место, пружи лакат руке Ружи како би га она ухватила под руку те заједно кренуше ка излазу на перон станице.Знао је да га сви из кафане гледају- би му мило и због тога.). Миливоје циганин: (коме ништа није могло да промакне, устаде да се поздрави са одлазећим паром, гласно рече, накашљавајући се ко какав говорник да га цела кафана чује.) Куме,.. воз ће да ти побегне па не могу да те частим песмом ко што је ред..Због тога,.. од мене и оркестра имаш велики поздрав- МУЗИКА (викну),ТУШ. (Ружа и Добривоје, руку под руку и са осмехом, машући Миливоју и осталима у кафани, одоше на перон. Воз , својим продорним писком упорно позиваше путнике да се каче у вагоне и спреме за полазак . За сада до Ћуприје,..после ће мо видети (г-)де ће даље..). Мали дечак у комшилуку често је висио на огради свог дворишта и осматрао пролазнике. Чврсто, држећи се за тарабе , покушаваo je да их надвиси како би боље видео . Oсматрао је и памтио пролазнике који су ишли на воз или у кафану “код Руже” . Кафана и станица су му били први комшилук, пруга је пролазила уз саме тарабе дворишта из ког је вирио и осматрао. Ко би туда пролазио , ка или од станице и кафане, мимоилазећи се са возом, морао би се што више примаћи огради, да га Ћира не би закачио. Дечак , није имао друштво за играње у близини те су му случајни пролазници и њихово осматрање били једино занимање и игра. Помно и у чуду , посматрао је одлазак озбиљних и замишљених људи на станицу и у кафану и њихов раздрагани и бучни излазак из исте. Као да их је то место, неким чудом, правило срећнијим. Био је и сувише мали да би у тим годинама знао шта је пијанство и кафанска атмосфера. Није схватао ни да ће се ,то што је гледао, меморисати негде дубоко у подсвести a да ће се сва његова опажања , једног дана, претворити у овај текст . Све што је гледао , негде се слагало , припремајући се да током одрастања утиче подсвесно на његово формирање и сазревање, остављајући траг сећања на детињство и време одрас
