Љубав на даљину

Proza: Љубав на даљину

Никада се нису срели. Али су се волели. Она му је писала поруке у три ујутру. Он јој је слао емоџије кад није знао шта да каже. Сваки дан су се додиривали кроз хладно стакло. Сваки поглед био је камера. И осмех је имао филтер. Најзад су се срели. На кафи. Срца су им куцала брже него икада. Замислили су загрљај. Мирис коже. Топлину руке. Погледали су се. Његове очи нису биле онај плави филтер који је волела. Њен глас није имао ону савршену интонацију на коју је он навикао. Руке су им биле стварне. Али нису знале шта да раде. Ћутали су. Кафе су се хладиле. После десет минута, обоје су погледали у телефоне. На екранима су и даље били савршени.