МЕЗИМАЦ наставак
Иако нисам веровао у бога, послушао сам његов савет и почео недељом и већим празницима одлазити на црквене службе. Тако сам постао прави верник, научио сам све о црквеним канонима, обредима и литургијама, научио све молитве и постио све постове. Редовно сам се молио али потпуно другачије него што то раде други људи. Ја сам пред олтаром, иконама и фрескама обраћао се богу са искреним и поштеним предлогом. Говорио сам: боже помози ми тако што ћеш једном окончати моје патње, или ми дај мало среће у животу или једном заврши са мном и овим бесмислом. Нудим ти твој дар живота назад као једино што имам а само ти знаш да мислим то најискреније, ти јасно можеш да видиш да се не бих предомислио ако одлучиш да не треба да постојим“. Тако сам се са својом фер понудом, молио му сваког пута, тражио сам помоћ за себе али сам и нешто нудио. Време је пролазило а никаквих божијих знакова није било... Ни данас не знам да ли ,,Он“ сигурно постоји или је у питању била чиста игра случаја али касније се заиста догодило чудо због којег још увек одлазим у цркву. Сусрео сам и доживео праву животну љубав . Била је то Катарина, мала, танка, плавоока Катарина из мога детињства, она која ме није подносила ни као друга за игру, која ме увек чашћавала са милион увредљивих имена. Од када је после удаје отишла из мог комшилука, нисам је ни виђао ни слушао ништа о њој, нисам ни размишљао где би могла бити а она је цело време била у близини, само мало заклоњена од мене у нашем великом граду. Она је као и ја проживела свашта, од кратких успона до потпуних животнох сломова у тешким временима која су упропастила јој пут ка срећи. Била је једном удата па се развела, била је тако лепа и храбра па више није, била је пркосан борац па је поражена и на крају остала разочарана и усамљена. Ни њена срећа и душевно стање нису били много бољи од мог. Када смо се после дугог времена поново срели, она ме је упитала: -Чула сам од људи да си свашта прошао. Да ли још увек пролазиш кроз тешке муке. Шта се то дешава са тобом и твојим животом? Зачудило ме, да је она негде већ претходно слушала и знала о мени колика сам пропаст постао. -Не питај ме, на овоме свету не постоји раме на коме бих се могао пожалити и испричати сву своју патњу! Допао јој се такав одговор, неочекивано искрено је открила да се и она слично осећа. -Ја често одлазим у цркву, па ми онда буде лакше - рекла је она. Ето тако је уз помоћ цркве, која нам је била заједничка утеха, покренула се наша љубавна прича. Ја сам је волео још од малих ногу, јер се нисам могао сетити ниједног тренутка у животу у коме према њој нисам осећао ништа. Чак и онда када сам је заборављао у мени је постојао потиснут осећај који је и даље волео. И она је мене заволела као губитника којег је потпуно схватала, имала је довољно времена да чује муке моје душе са којима је саосећала. Али ја и даље нисам веровао да ће она хтети целога живота остати са мном, све док се нисмо венчали. Тада је она постала моје Ускрснуће, животна радост која ми је била потребна, да се коначно излечим од депресије и повратим веру у живот. Тврдим, да се нико на свету не може волети толико снажно, као што се воле двоје рањених и отписаних када се споје заједно. Заједно били смо толико срећни да смо могли преживети и у пуно тежим временима него што су она тада била. После венчања отпочели смо са подизањем од нуле и изградњом услова за своју лепшу будућност. Катарина је јако вредна и паметна, она је била и образована и много је знала а при томе, имала је своје пословне идеје које је желела да спроведе у дело. Ипак, напустити сталан посао и кренути у неизвесност слободног предузетника за њу је био изазов страха. Њено самопоуздање до тада је било уништено, веровала је да је невоље никада неће хтети заобићи. Тада сам ја помогао јој охрабрити је да се плаши. Ја који сам годинама живео од данас до сутра, који нисам познавао ништа друго осим неизвесности, који сам живео јако сиромашно али опет преживљавао. Поверовала ми је и коначно направила тај почетнички корак. Ја сам био уз њу да помажем у свему где је требало, јер то су напорни послови са пуно обавеза и још временски јако захтевни. Овог пута рад ми није тешко падао, био сам срећан да могу бити користан за нашу ствар и био спреман да радим даноноћно. На крају успели смо да, поштеном зарадом, дођемо до потребног нам новаца, лепо да се скућимо и са својом фирмом створимо много лепих перспектива. Данас иако сам ликом онај бивши, ниучему више нисам исти са самим собом. Остао сам у истој љуштури као оклопу из кога не могу побећи али сам много се променио, много научио и тако бољи постао. Постао сам онај који се окреће слабијима, покушава помоћи макар лепим и утешним речима, да се не осећају напуштено и усамљено. Тамо где нешто зависи од мене, где се ја питам ништа не пролази пречицом на лепе очи, не допуштам да ме нико лепотом шармира, него напротив на разумевање наилазе одбачени, невољници који су одувек морали да иду тежим путем. Данас, ја сам онај који ће одабрати да попије кафу у неком неугледном локалу, пре него оном у којем се све сија од луксуза, због тога што хоћу да оставим паре код онога који се бори за опстанак. Бакшиш остављам само скромним конобарима, никада врцкавим конобарицама које су навикле да га измамљују од гостију. Понекад када пролазим поред каквог сиромаха који продаје половне ствари, купим неку старудију, мада ми она није потребна, сажалим се над њим и хоћу да му учиним добро дело. Усвојио сам и једну мачку, коју нико није хтео јер је била запуштена и болесна и која би до сада сигурно крепала од глади али ја то нисам дозволио, него је држим да живи са нама у нашем дому. Све то што радим је и Катарини врло симпатично. И наравно, и даље редовно одлазимо у цркву. Данас други за мене имају само похвалне речи, само сам ја онај који се према себи односи критички, што је потпуно супротно од онога што сам био некада. За крај могу рећи да много сам ружног прошао, да сам мукама заслужено отплатио за своје идиотско и бесрамно понашање из младости, али то није било узалудно јер са друге стране много сам и добио.
