Autostoperski vodič kroz zezanje i smeh
Polako se približavaju Nova godina i Božić, pa da se malo opustimo sa lepim i zabavnim stvarima i kad su knjige u pitanju. Jednom, baš pred Novu godinu, pročitao sam "Autostoperski vodič kroz galaksiju", i bogami još uvek me obuzme vedro raspoloženje pri sećanju na uživanje u njenom čitanju. „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ delo je britanskog pisca Daglasa Adamsa, genija apsurda i kralja nerazumno logičnog humora. Ono što je danas prva knjiga u kultnom serijalu, zapravo je nastalo sasvim slučajno — kao radio-drama emitovana na BBC-ju 1978. godine. Adams nije očekivao da će ikoga zanimati priča o nesrećnom Zemljaninu koji putuje svemirom u pidžami, ali publika je poludela za njegovim stilom. Usledila su proširenja, prerade i na kraju čitav niz knjiga, danas poznatih kao „trilogija u pet delova“, jer apsurd ne bi bio apsurd da nema pogrešan broj nastavaka. Govorim samo o prvom delu, onom sa kojim je sve započeo. Kasniji nastavci — od "Restorana na kraju vaseljene" do "Uglavnom bezopasni" — dodatno proširuju svet apsurda i mašte, ali upravo je prva knjiga originalno jezgro: spontana, nepredvidiva, prepuna ideja koje izgledaju kao da su ispisane u trenutku inspiracije toliko snažne da je i autor morao da trči za njom da je sustigne. „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ je knjiga apsurda u najširem smislu reči. Sve u njoj deluje nelogično, ali nekako savršeno tačno. Planete se ruše zbog birokratije, svemir se objašnjava brojem 42, peškir je najvažniji alat putnika, a robot Marvin je depresivniji od celog ljudskog roda zajedno. Adams je uspeo da satiru i filozofiju vešto pretvori u humor koji nikada ne vređa — već poziva čitaoca da se nasmeje ne samo svemiru, nego i sopstvenom strahu od njega. Ono što ovu knjigu čini jedinstvenom je njen ton: duhovit, brz, pametan i besramno maštovit. Deluje kao da autor stalno namiguje, ali to namigivanje krije slojeve misli o nauci, politici, smislu života i besmislu svakodnevice. Zato se knjiga čita lako, ali u glavi ostaje dugo. Njena popularnost traje više od četrdeset godina. Ušla je u pop kulturu toliko duboko da se reference iz nje koriste i među ljudima koji je nikada nisu pročitali; mnogi znaju za „42“ ( slično današnjem 6,7) , za peškir, za Vogonce, čak i ako ne znaju odakle potiču. Od radija i knjiga, preko pozorišta i televizije, pa do filma i bezbroj citata na internetu, Adamsovo delo postalo je globalni simbol britanskog humora i svemirske ironije. U središtu priče nalazi se Artur Dent, sasvim običan čovek koji je želeo samo da spasi svoju kuću od rušenja. Ono što on ne zna jeste da se toga jutra ne ruši samo njegova kuća — ruši se i cela planeta. Artur je oličenje prosečnosti: u pidžami, zbunjen, tvrdoglav i potpuno nespreman za svemir. Upravo zato je savršen protagonista ove priče. On je jedini normalan čovek u svemiru koji, ironijom sudbine, čitaoca uvodi u potpuno nenormalan svet. Njegov prijatelj, ili bolje reći „prijatelj koji nikada ništa normalno ne kaže“, je Ford Prefekt. Ford se predstavlja kao nezavisni istraživač i glumac nezaposleni pesnik, ali ubrzo se saznaje da je on zapravo vanzemaljac koji dolazi sa planete negde u blizini Betelgezine zvezde. Ford radi za Autostoperski vodič kroz galaksiju, i već godinama na Zemlji dodaje fusnote o lokalnim običajima — posebno onim vezanim za pabove. Dok Artur pokušava da shvati kako da sačuva svoju kuću, Ford pokušava da mu objasni kako da sačuva svoj život. U posadi koja će se kasnije okupiti tu su i Zafod Biblbroks, poluludi, dvoglavi (a ponekad i troglavi, u zavisnosti od verzije), narcisoidni predsednik Galaksije. On vodi svemirski brod „Srce od Zlata“, koji radi na „Neverovatnom pogonu“, pogonskom sistemu koji se upravlja čistom šansom i proizvodi najneverovatnije posledice. Tu je i Trilijan, jedina preživela Zemljanka, briljantna naučnica koju Zafod kidnapuje sa zabave — potpuno slučajno. I naravno, Marvin, robot sa inteligencijom superkompjutera, ali raspoloženjem depresivnog filozofa kome je sve dosadno, besmisleno i vredno jedva minimalnog truda. Radnja na Zemlji počinje jednim od najduhovitijih uvoda u savremenoj književnosti. Artur se budi, izlazi iz kuće i zatiče ogromne žute buldožere koji su došli da mu sruše dom zbog izgradnje novog auto-puta. Dok pokušava da spasi kuću tako što leži ispred mašine, stiže Ford s veselim izrazom lica, kao da donosi lepe vesti — i kaže mu da ostavi buldožere na miru jer, u poređenju s onim što se sprema, to je najmanji problem koji će imati. Upravo u tom trenutku iznad planeta se pojavljuju još veći „buldožeri“ — ogromne svemirske letelice Vogonaca, birokratske rase poznate po tome da su im pravila važnija od života, a pesme gorе od mučenja. Dok Artur pokušava da razume zašto mu iznad glave lebdi flota, koja mu se obraća na lošem engleskom, saznaje da Zemlja mora da bude uništena radi izgradnje hiperprostornog autoputa. Prigovori nisu primljeni jer za to je bio rok pre 50 godina. Razloga je potpuno identičnan onom zemaljskom, koji je trebalo da sruši njegovu kuću. To je jedan od briljantnih Adamsovih apsurda: čovek se bori da sačuva dom, dok mu se u isto vreme ruši cela planeta — i sve zbog birokratije, formulara i loše obaveštenosti građana o „javnim raspravama“ koje su navodno bile održane milionima kilometara daleko. Tako Artur Dent, biva neočekivano “spasen” sa Zemlje, nekoliko minuta pre nego što je planeta uništena zbog izgradnje galaktičkog autoputa. Srećom, njegov prijatelj Ford Prefekt ispostavlja je vanzemaljac koji radi na intergalaktičkom vodiču za putnike. Zajedno stopiraju kroz svemir i upadaju u potpuno lude, apsurdne i komične avanture — upoznajući ekscentrične vladare, beskrajno depresivnog robota, neverovatne planete i sulude birokratske sisteme. To je početak najluđe svemirske avanture koja je ikad napisana: jednim čovekom u pidžami, jednim vanzemaljcem koji naručuje pivo kao metod za smirivanje, i svetskom apokalipsom, koja se dešava dok buldožer pokušava da razume da li da sačeka ili da nastavi sa rušenjem kuće. Ja sam ovde izdvojio neke delove, koji su meni najsmešniji i najgenijalniji (što ne znači da su oni i drugima isto to). "Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce. Na orbiti oko njega, na rastojanju od približno devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom. Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni." "Nisam loše raspoložen. Samo me realnost razočarava." "Obaveštenje (o rušenju Adamove kuće) je bilo okačeno u „opštinskim podrumima“, na mestu gde ga niko nikad ne bi video." "Arthur Dent stoji u pidžami ispred svoje kuće. Buldožer ga gleda. On gleda buldožer. Ni jedan ni drugi ne znaju šta da rade sa svojim životima." "Obaveštenje (o uništenju Zemlje) je bilo izloženo u centralnoj galaktičkoj kancelariji. Ako vam je bilo toliko važno, mogli ste to na vreme srediti." „Na primer, na planeti Zemlji, čovek je oduvek pretpostavljao da je inteligentniji od delfina zato što je postigao toliko toga: točak, Njujork, ratove i tako dalje — dok su se sve što su delfini ikada radili svodilo na brčkanje u vodi i zabavljanje. Nasuprot tome, delfini su oduvek verovali da su mnogo inteligentniji od ljudi — iz potpuno istog razloga.“ "Ljudima je problem što su uvek zauzeti pogrešnim stvarima: čajem, peškirima, pogrešnim tipkama na kompjuterima… a ceo svemir se odvija oko njih." "Znaš - rekao je Arthur - ponekad, kada sam zarobljen u vogonskoj vazdušnoj komori s čovjekom iz Betelgeusea i pred smrću od gušenja u dubokom svemiru, zaista žalim što nisam poslušao šta mi je majka govorila dok sam bio mlad. - Zašto, šta ti je rekla? - Ne znam, nisam slušao." "Ako putujete kroz svemir, ponesite peškir. Ne zato što će vam trebati, već zato što ništa ne zbunjuje vanzemaljce kao čovek sa mokrim komadom tkanine preko ramena." "Postoji teorija koja kaže da će, ako ikada bilo ko otkrije tačno čemu univerzum služi i zašto je tu, on trenutno nestati i biti zamenjen nečim još bizarnijim i neobjašnjivijim. Postoji i druga teorija koja kaže da se to već dogodilo." "Vanzemaljci su se često pitali zašto ljudi toliko vole novac, pogotovo kad ga stalno nemaju." "Svemir ima jednu divnu osobinu: nikad ne prestaje da se širi — posebno tamo gde ga najmanje očekujete, poput vaših problema." „Imao je osećaj da je ceo njegov život neka vrsta sna, i ponekad se pitao čiji je to san, i da li se taj neko zabavlja." "Peškir je najvažniji predmet u svemiru. Zašto? Jer ako vidiš nekoga ko ima peškir, misliš da je spreman za sve. Čak i ako nije." "Ljudi provode toliko vremena nervirajući se oko ničega, da se svemir često pita kako uopšte uspevaju da stoje uspravno." "Jedan istraživač je toliko manipulisao kvantnim poljima da je greškom stvorio kopiju sebe. Kopija je toliko bolja verzija da je original postao ljubomoran i zatražio da ga “odjave iz postojanja”. Komisija i dalje raspravlja ko je zapravo ko." "Najveći problem sa smislom života je što, i kada ga otkrijete, i dalje morate da platite račune." "Najbolji način da izgubite prijatelja je da mu posudite novac. Najbolji način da ga zauvek zadržite je da mu nikad ne kažete da ga treba vratiti." "“Kada su ljudima objasnili da je vreme samo iluzija, oni su odgovorili: U redu, ali koliko je sada sati?’”" "Superkompjuter je 7,5 miliona godina obrađivao “odgovor na ultimativno pitanje života, univerzuma i svega”. Rezultat: 42. Problem je što niko ne zna koje je zapravo bilo pitanje." "Na trenutak se ništa nije desilo. Zatim, posle sekund ili dva, ništa je nastavilo da se dešava." Ukratko: Autostoperski vodič kroz galaksiju je jedna od onih knjiga koje istovremeno daju osećaj da ništa više nema smisla — i da je baš zbog toga život divan.
