O Manijaku Benhamina Labatuta
Benhamin Labatut Manijak prevela Gorana Raičević izdavač Akademska knjiga Pokušavam da se saberem celo posle podne i veče, da bih napisala neku reč o ovoj knjizi, ali mi ne polazi za rukom. Duboko sam, duboko potrešena. Najpre sam bila razočarana jer se od početka priča razvlači beskonačno, za razliku od prethodne Labatutove knjige koja me je uvukla od prve stranice i nije me pustila do samog kraja. Međutim, finale je toliko brilijantno da sve stavlja na svoje mesto. Labatut u svom najveličanstvenijem izdanju. Od trenutka kada je iracionalno počelo da preovladava nad racionalnim, kada je Pol Erenfest - austrijski fizičar, Ajnštajnov prijatelj, naslutio kakvu će moć imati tehnologija, što ga je odvelo u duboku depresiju, započeo je razvoj nove i neljudske inteligencije, koji je strmoglav, nepredvidiv i sve više - autonoman. Džon Fon Nojman, mađarski Jevrejin koji je emigrirao u SAD, matematičar, u svojoj desetoj godini je za samo nekoliko minuta rešavao probleme koje njegovi profesori nisu mogli da reše decenijama. Bio je jedan od najvećih umova koji su postojali na ovoj planeti. Jedan od onih koji su u Los Alamosu konstruisali nuklearnu bombu. On je, zapravo, napravio proračun optimalne visine od 600 metara na kojoj treba da eksplodiraju nad ljupkim drvenim kućicama u Hirošimi i Nagasakiju, kako bi načinile što veću štetu. Fon Nojman je konstruisao mašinu koja je bila najveća tehnološka inovacija 20. veka - Matematički analitičar, numerički integrator i kompjuter - MANIAC. Tim naučnika je u leto 1951. iz Los Alamosa došao u Institut za napredne studije u Prinstonu da bi od Maniaca dobio termonuklearni proračun. U jesen 1952. na koralnom ostrvu u Pacifiku eksplodirao je Ajvi Majk, prototip najsmrtonosnijeg i najrazornijeg oružja ikada, sa snagom pet stotina puta većom od snage bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, koji je ostrvo pretvorio u prah, sa osamdeset miliona tona korala, ostavivši krater dubine 70 metara. Vojnici su jedni drugima videli kosti kroz živo meso. Pali su na kolena i molili se. Kilometrima daleko kasnije su se nalazile spaljene ptice. Novoizabrani predsednik Ajzenhauer zaključio je da nema potrebe proizvesti nešto toliko razorno da uništi sve. Ne sećam se da sam se ikad osetila toliko užasnuto. Ljudski um je bezgraničan. Ali, ljudska priroda je destruktivna. Zastrašujuće. Fon Nojman je, ironijom sudbine, umro od karcinoma koji je metastazirao u mozak. Njegov genijalni um bio je uništen. U noći kada umirao u zgradi vojnog medicinskog centra, gde ga je smestila i čuvala vojska SAD, čuli su se neljudski krici. Šta se sa njim dešavalo ostaje nepoznato, jer se do njega nije moglo doći bez dozvole Pentagona. I ako potpuno ravnodušan prema smrti četvrt miliona Japanaca od atomske bombe, fon Nojman, suočen sa sopstvenom smrtnošću pokazuje paničan strah i postaje iracionalan. Poslednje vreme svoga života proveo je konstruišući u svojoj glavi samoreprodukujuću mašinu koja ima sopstvenu inteligenciju. Nešto što bi mu omogućilo da postane besmrtan. Igra Go je kineska tradicionalna igra stara oko 3000 godina, za koje vreme se u njoj ništa nije menjalo. Po legendi - car Jao ju je izmislio kako bi umudrio svog sina Dancua. Ili, kako bi zauzdao zlo. Igra je misaona i zapravo predstavlja stvaranje umetničkog dela između dva igrača. U Kini, Japanu i Koreji dečaci se od svog najranijeg detinjstva obučavaju u ovoj igri, imaju učitelje i na hiljade tomova udžbenika ispisanih tokom vekova. Li Sedol je korejski velemajstor 9. dan. On je kao dete bio pogođen virusnom infekcijom koja mu je oštetila glasne žice pa ima neprijatan, piskav glas. Li Sedol je 2016. god igrao meč protiv AlfaGo-a, veštačke inteligencije. Meč se sastoji od 5 partija. Prve tri je izgubio. Četvrtu je dobio. Jednim iznenadnim potezom za koji je kasnije rekao da ga nije isplanirao, već mu je naišao, kao trenutak inspiracije, a za koji su stručnjaci koji su pratili meč rekli da je bio Božji dodir. Labatut je ovu partiju opisao kao da opisuje borbu na život i smrt, kao borbu za opstanak čovečanstva. Ja sam bila toliko potrešena da sam pomislila da nisam normalna, pa sam odgledala dokumentarac na tjubu, i da - svi posmatrači, na stotine novinara, sudije, stručnjaci, čak i ljudi iz DeepMind koji su kreirali AlfaGo frenetično su aplaudirali i brisali suze. Svi su bili potrešeni pobedom čoveka nad mašinom. Svi, osim pobednika. Li Sedol je još dugo sedeo i gledao u Go tablu. Kasnije je rekao da nije razumeo toliko oduševljenje jednom pobedom. To je bila jedna jedina pobeda... Li Sedol se nije radovao, a on je jedini znao sa kakvim je protivnikom zapravo imao posla. Nakon izvesnog vremena povukao se potpuno. Objasnio je da je igra Go izgubila svoju suštinu. Ne samo zbog toga što je AI nepobediv entitet, već što je to protivnik koji pobeđuje čistim matematičkim proračunom. Bez kreativnosti, ideje, umetnosti. A ovaj svet, kakav on postaje? I gubi li svoju suštinu? Možda je AI još i jezivija kreacija ljudskog uma od hidrogenske bombe, Ajvi Majka. Prva ljudska profesija koja će postati sasvim nepotrebna, ironijom sudbine, biće matematičari...
