Devojčica sa šibicama nezaboravna bajka
Izuzetno volim i radujem se novogodišnjim i božićnim praznicima. Poput malog deteta, verujem u praznične čarolije, pomalo u Deda Mraza (sa poklonima u sreći), volim čestitanja, zagrljaje i poljupce, volim želje, ljude i susrete i sve drugo. Volim jelku i ukrase, volim sneg koji se presijava pod zvezdama, topli čaj, dečije glasove, rakete i vatromet... Volim zvuke zvončića, muziku Čajkovskog iz baleta Krcko Oraščić, volim pesmu Jingle bell, kao što volim svaku novogodišnju pesmicu. Ja sam dete koje nikada neće odrasti. Volim priče i bajke a omiljena mi je Dikensova "Božićna priča". Ipak, uvek se setim i Andersenove Devojčice sa šibicama, najtužnije bajke na svetu. Ne prođe ni jedna zima da je se ne setim. Sećam se i prvog puta kada sam je slušao, onda kada nam je učiteljica pročitala pred celim razredom. Rekla je da će nam pročitati jednu Andersenovu bajku a mi smo je slušali ne dišući. Dok je čitala o devojčici sa šibicama, svi smo je videli kako sama hoda u snegu, po velikoj hladnoći, dok se okolo svi raduju dolasku Nove godine. Devojčica je bila u groznoj situaciji ali to je početak(oni su obično nezgodni i teški), pred njom je sigurno uzbudljiva avantura. Tu je bio novogodišnji praznik koji je obećavao i vreme za praznične čarolije. A onda se čitanje kratke bajke završilo, tako što je devojčica na hladnom jutru pronađena smrznuta i mrtva. Nije bilo pravde, ni milosti za nju. Svi u razredu bili smo zbunjeni i svima nam je bilo krnje u duši. Ali čini mi se nikome kao meni. Očekivao sam čudo, čaroliju koja će je spasiti. Toga nije bilo. To je bio jedan od mojih prvih susreta sa okrutnošću života i ljudi. Da, nešto ili neko je trebao pomoći devojčici ali se niko nije sažalio. Čak ni u bajci. Devojčica je umrla sama u željama i priviđenjima. Ako je ova bajka nosila neku poruku, onda bi to trebala da bude poruka ljudima da ne budu bezdušni i pomažu tamo gde mogu. Devojčica nije umrla zbog hladnoće zime, već zbog ljudske ledenosti i bezosećajnosti. Književna dela se mogu sagledavati racionalno i emotivno. Kod emotivnog doživljaja književnih dela, za mene Devojčica sa šibicama dostiže do najdublje duševne niti sažaljenja i boli. Ne pomaže mi ni što znam da se radi o bajci. Niko ne može da me uveri, da u stvarnosti nikada nije bilo devojčica sa šibicama. Za kraj, mogu vam poručiti ovo: Volite svu decu ovoga sveta i ne dajte da stradaju zbog bezdušnosti ljudi.
