Dvorska luda i Ali-hodža
Kada pročitate veliki broj romana, teško da se u jednom trenutku možete setiti svih naslova i najbitnijih likova u njima. Sa sporednim likovima stvari stoje još gore, većina ih naprosto zauvek isčezne iz našeg sećanja. Među njima je dosta onih nevažnih koji se još u toku čitanja odmah zaborave. To je nekako i logično jer čitalac teži da se ne opterećuje stvarima koje mu nisu važne ni zanimljive. Ali kada je u pitanju vaš omiljeni roman, onaj koji se upečatljivo dobro pamti i kojem se vraćate mnogo puta, tu su stvari drugačije, tu se čak i mali i sporedni likovi dobro zapamte. Moj omiljeni roman je "Derviš i smrt" i mislim da nikome ko ga je pročitao ne treba trošiti reči i objašnjavati zašto me je osvojio. Pored priče i smisla, koji su tako kompleksni i duboki, "Derviš i smrt" obiluje mnogim sporednim likovima, čiji su raznovrsni karakteri i pojave tako dobro oslikani, da nam deluju neobično poznato i stvarno. Pored glavnog lika, šejha Ahmeta Nurudina, verovatno se i sami dobro sećate Hasana, Mula-Jusufa, hafiz Muhameda, muselima, kadije, muftije i večitog begunca Isaka. Ali, ako vas podsetim na Ali-hodžu, njega ćete se teško setiti. To nije ništa čudno, s obzirom da on zauzima samo nešto više od jedne stranice romana. Evo skoro cele te stranice: "U Kujundžiluku nas je sreo Ali-hodža, u starom poderanom odijelu, u iznošenim papučama, sa neuglednim ćulahom na glavi. Nisam volio s njim da se susretnem, obično je neugodan, krije se tobožnjom ludošću, da bi mogao da kaže ono što misli. A čini to grubo. " Tada Ali-hodža sa Hasanom, otpočinje razgovor o Hasanovoj sestri, mladoj i raskošnoj lepotici, koja je udata za starog sasušenog ali moćnog kadiju, bili su u braku iz interesa. "- Pristaješ li na razgovor koji ti neće koristiti? - pitao je Hasana, ne gledajući me. - Pristajem. O čemu ćemo razgovarati? - Ni o čemu. - Znači, o ljudima. - Ti sve znaš. Zato što te se ništa ne tiče. Jutros sam prosio tvoju sestru. - Od koga si prosio moju sestru? - Od njenog oca, od kadije. - Kadija joj nije otac. - Onda je tetka. - Dobro, šta si rekao tetki? - Rekao sam: daj mi je za ženu, šteta da uzalud propada njena mladost i ljepota. Ostaće neudata ovako pored tebe. Primiću i miraz uz nju, svakako je sve tuđe, preuzeću makar hiljadu godina tvoje džehenemske vatre, biće ti lakše. Okani se, rekao je, idi svojim putem. -Idem svojim putem, rekao sam, a zašto njoj ne daš da ide svojim? Zar je toliko mrziš? Mislio sam da bar nju jedinu na svijetu ne mrziš." To je bilo veoma provokativno obraćanje Hasanu, prilikom koga se narugao njegovom zetu, starom pohlepnom kadiji, ali mudri Hasan se ne ljuti zbog toga. On ga čak poziva da im se pridruži. Tada nastupa deo u kojem se Ali-hodža obrušava na derviša Ahmeda Nurudina, zbog kukavičluka i ćutanja nakon što su mu pogubili rođenog brata. "- Šta ja činim?(Hasan) - Nosiš hadži-Sinanudinu milostinju za zatvorenike, ali kriješ. Desilo ti se, i stid te da pokažeš ljubav. Zato ideš sam. - Nisam sam. Zar ne poznaješ šejh-Nurudina? - Kako ne bih poznavao šejh-Nurudina? Gdje je? - Ovdje, sa mnom. - S tobom? Ne vidim ga. Zašto ne progovori, da ga bar čujem? - Nećeš da me vidiš, a ne znam zašto. Jesi li ljut na mene? - Eto vidiš, nema ga - uzalud me tražio Ali-hodža pored Hasana. - Ni glasa ni lika. Nema šejh-Nurudina? Otišao je bez pozdrava. Hasan se smješkao zbunjeno, sigurno zbog mene. - Opor je. - Opor i zloban. - Čudan čovjek. - Zašto nije htio da me vidi? - Govorio je pametno. Bila mu je potrebna jedna ludost, da ga izvuče." Ahmed dobro razume Ali-hodžu jer "znao sam da je na mojoj strani, da me štiti od nepravednog napada: osjetio je šta me muči." "Ne, nije to ludost. Nešto je htio, nešto je smjerao. Nema šejh Nurudina, rekao je. Možda zato što nisam više ono što sam bio. Možda što nisam vratio udarac? Ili što nisam učinio ništa što bi čovjek trebalo da uradi. I eto, nema me. " Nadalje, Hasan koji dobro poznaje ljude, daje istinit sud o Ali-hoži. "Šta misliš o njemu? - upitao sam Hasana, ne želeći da otkrijem kako me zaboljelo što nije htio da me vidi, a ne misleći da se otkrivam time što ga ne zaboravljam. - Ne znam. Pravedan je, i iskren. Samo nema mjere. To mu je postala ičkija, kako on kaže. I porok. Ne brani pravdu, on napada njome; postala mu je oružje, a ne cilj. Možda i ne zna da je jezik mnogih koji ćute, i osjeća zadovoljstvo da smije što oni ne smiju, donoseći im njihovu nerečenu riječ. Oni ga prepoznaju, jer je njihova unakažena potreba da govore, i ne bi ga bilo kad bi tu potrebu smjeli da zadovolje. Prirodan je i neizbježan zato što ima korijen, neobavezan i pretjeran zato što je sam. Zato je i grub, zato i nema mjere. Uvjerio je sam sebe da je postao savjest grada, i siromaštvom plaća to zadovoljstvo. " Podsetimo, da se radnja romana odvija pod otomanskim ropstvom, silnim i svirepim vlastodršcima koji nemaju milosti prema nikome ko se na bilo kakav način pokuša usprotiviti njihovoj tiranskoj vlasti. Oni su sve dobro pokrili gustom mrežom svojih sluga, sačinjenom od policijskih doušnika, uhoda i špijuna. Nijedna glasno izgovorena reč ne ostaje nezapažena, a ako je ta reč o nezadovljstvu i nepravdi, onda je pogrešna i opasna. Ona znači sigurno hapšenje i odvođenje u teško zatočeništvo ili pogubljenje. Pod takvim okolnostima jedina mudrost koja preostaje je ćutanje. Ipak, Ali-hodža se okrenuo ka tobožnjoj ludosti, kroz ironiju i sarkazam glasno izgovara ono što niko ne sme. Za takvu hrabrost morao je da žrtvuje svoje dostojanstvo, da živi usamljeno, siromašno i jadno, kako živi poslednji bednik. Ali kao poslednji može da postane i prvi, u onome što drugi ne smeju: u prizivanju pravde. To je životni put kojim je on odlučio da krene jer je jedini koji ima smisla i koji je vredan žrtvovanja. Nekada su na dvorovima postojale dvorske lude, čija je svrha bila zabavljanje i uveseljavanje moćnih kraljeva. Tako su ih nazivali, mada se radilo o veoma spretnim osobama, jako veštim u humoru, govornim i drugim akrobacijama. To nije mogao biti svako, držati pažnju kralja i njegovog okruženja i nikad im ne dosaditi, to su mogli samo duhom nadareni ljudi. Smatrani su nevažnim i glupim, ali ponekad bi imali vrlo važnu ulogu. Kraljevi dvorani su ih koristili da urade ono što niko pred kraljem nije smeo: da kralju lucidno saopšte lošu vest ili da otpočnu neprijatnu temu, koju se niko nije usuđivao jer je kralja jako ljutila i bila pod zabranom. Kralj bi ostajao zatečen pred rečima koje su mogle se tumačiti i kao ludost i kao provokacija. Nauditi običnoj dvorskoj ludi, značilo bi pokazati strah i slabosti. Tako je i Ali-hodža pripadao staležu dvorskih luda. Ponizan i ništavan da je sramota uprljati ruke nad njim a opet uvek prisutan i bitan kada to trenutak zahteva. On je kao dečak iz priče "Carevo novo odelo", jedini koji glasno izgovara istinu govoreći: Car je go! Tako i Ali-hodža ogoljeva istinu, koja je zabranjena i opasna. Žrtvujući dostojanstvo, pristaje da bude lakrdijaš i maloumnik ali samo da istinu izgovori naglas. Njegova ironija i sarkazam su kritika i onima koji nepravdu vrše i onima koji pristaju da nepravdu trpe. Bez istine nema ni pravde ni slobode. A pravda i sloboda su svetinje života. Istina je prvi korak prema pobuni i onaj ko je izgovori krenuo je putem pravde i slobode. Ali-hodža se kasnije pominje još jedanput, onda kada šejh Ahmet Nurudin odluči da se bori i osveti svoga brata. On priređuje bratovu javnu sahranu, kojoj prisustvuje cela kasaba, na kojoj on i svi glasno izgovaraju da je pogubljen pravednik. To je bio jasan znak pobune i otpora koji je upućen dželatima. Nakon tog čina, Ali-hodža ga ponovo primećuje i pozdravlja jer više nije kukavica koja se plaši i ćuti. Ako mislite da je Ali-hodža čovek koji je pripadao nekim prošlim, teškim vremenima, jer mi danas imamo slobodu i pravo na istinu, tu se već varate. Istina koju imamo danas je jako dobro kontrolisana i dirigovana. Ona teži da celokupno čovečanstvo razmišlja kao jedno biće, koje je podložno svim manipulacijama i bezuslovno spremno na svaku poslušnost. Izgleda da smo sve bliži i "orvelovskom" svetu, tehnološki naprednom dobu "Velikog Brata", koji može lako da prati svaku reč i pokret, gde je diktatorska tiranija apsolutna i neograničeno moćna. U takvom svetu biće neverovatno teško pronaći put koji pokazuje istinu. Ali-hodža je svoj put za oglašavanje istine uspeo pronaći, ostaje da se vidi kako ćemo mi pronaći svoj, jer ćutanje znači prihvatanje nepravde i ropstva, i zbog toga je pogubno.
