Krenuti putem kojim se ređe ide
Kada sam kupio ovu knjigu, koju sam izabrao zbog njenog popularnog naslova, očekivao sam da će to biti roman, koji govori o neobičnom putu glavnog junaka/junakinje, roman koji ću, ukoliko mi se dopadne, pročitati za svega nekoliko dana. Umesto očekivanog romana, dobio sam mešavinu popularne psihologije i duhovne filozofije, čiji ljubitelj baš i nisam bio, ali tako je otpočelo MOJE putovanje putem kojim se ređe ide. To je bio put ličnog duhovnog rasta, mentalnog sazrevanja i usavršavanja. Ovaj bestseler je napisao veliki psihoterapeut Morgan Skot Pek, nakon dugogodišnjeg rada i iskustva sa mnogim pacijentima. Knjiga se može smatrati dobrim udžbenikom za uvod početnika u oblast ljudske psihologije kao važne nauke. Celo delo je napisana vrlo pristupačnim jezikom, razumljivim za široku čitalačku publiku, jer ne sadrži stručne izraze i termine iz psihologije kao nauke, koji bi zbunjivali čitaoce i bili im dosadni. Uz to, sadrži mnogo navedenih primera iz prakse sa pacijentima, koje je doktor Skot Pek imao tokom svoje dugogodišnje prakse kao psihoterapeut. Knjiga počinjem sledećim rečima: "Život je težak. Ovo je velika istina. Jedna od najvećih. Ovo je velika istina, jer kad jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je život težak - kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo, - tada on prestaje da bude težak. Kada jednom prihvatimo činjenicu da je život težak, ona nam postaje nevažna." To je polazna tačka, prihvatiti život onakvim kakav jeste, zaista teškim, a onda odatle, krenuti na dug put ličnog mentalnog sazrevanja i usavršavanja, koji će ga učiniti drugačijim i lakšim. Sledeće što doktor Morgan Skot Pek odmah na početku preporučuje, je nametanje discipline prema sebi. Za dug i naporan put potrebna je volja, snaga, trud i strpljenje, sa kojima će se prevazilaziti postojeće prepreke, a najvažnije da se nikad ne odustane. Naročito se treba paziti lenjosti. Ovo delo, kratko i efikasno prolazi kroz najvažnije i najosnovnije segmente koji izgrađuju psihologiju čoveka. Kroz celu knjigu bavi se detinjstvom, odrastanjem, odnosom sa roditeljima i temom roditeljstva, dakle najbitnijim faktorima u formiranju lične psihologije svakog čoveka. Jedna od najupečatljivijih rečenica glasi: "Mentalne bolesti su često prouzrokovane nedostatkom ljubavi ili njenom neadekvatnošću. Svako dete traži ljubav od roditelja da bi moglo uspešno da odraste i stekne zrelost." Za blisku ljubav između dve odrasle osobe, odvojen poseban je deo koji tumači njenu pravu prirodu, koja je mnogo drugačija od predstave koju imamo o njoj. Najpre se razdvaja pojam ljubavi od pojma zaljubljenosti, koji je erotske prirode i ograničenog trajanja. Otkriva nam da prava ljubav nije samo privrženost i udobnost. Da previše robujemo mitu o romantičnoj ljubavi, koja je samo jedna laž o sreći u zajedničkom životu sve do smrti, mitu koji uzorkuje mnogo nesreće u brakovima. Prava ljubav se zasniva na aktivnoj odluci da se voli i zahteva napor, razumevanje, ličnu posvećenost, prema osobi koja se voli. Zbog ljubavi ljudi moraju biti spremni da se menjaju jer ljubav zahteva disciplinovanost a sa sobom nosi i razne rizike koji su opisani u poglavljima: Rizik gubitka, Rizik nezavisnosti, Rizik zalaganja i Rizik suočavanja. Zato je potrebno stalno raditi na njenom razvoju i rastu, čak i onda kad je teško, potrebno je raditi ono što je najbolje za voljenu osobu. Ljubav zahteva i istanjivanje granica sopstvenog ega, a međusobna povezanost i bliskost, moraju da sadrže i odvojenost koja partneru daje slobodu sopstvenog razvoja ličnosti. Ali rad na razvoju ljubavi je koristan, pojaviće se čista iskonska ljubav, koja čoveka proširuje i uzdiže, ona koja ispunjava i daje njegovom biću novu snagu. Jedan deo knjige pripada religiji, koja je uvek nezaobilazna tema u ljudskoj psihologiji. Čovekova potreba za bogom nije ništa drugo nego njegova potreba za duhovnosti a duhovni rast je sastavni deo psihološkog sazrevanja. Svi ljudi, oni religiozni i oni nereligiozni nose u sebi neku formu vere. Čovek putem vere predstavlja sebi razumevanje života, sveta i ličnog identiteta. Razni pacijenti kod doktora Skota Peka dolazili su na psihoterapiju zbog teškoća nastalih iz religioznih uverenja. Neki koji su verovali u Boga, patili su od straha koji im je religija uterala u kosti, dok su drugi, koji su sebe smatrali ateistima, tonuli su u depresiju jer su svuda videli beznađe. Neki od njih su doživeli razočarenja u boga, pa su nakon toga upadali u patnje. Kod mnogih ljudi religija dolazi prenosom sa roditelja ili okoline. Neki ljudi su kruto religiozni i veruju samo kroz dogme, dok drugi kroz stalna preispitivanja i skepticizam pokušavaju da ispituju svoju veru u boga. Taj skepticizam i otvorenost, Skot Pek smatra višim oblikom vere u Boga. Ali kod religioznih ljudi postoji problem, jer sumnjanje u boga, za njih predstavlja veliki greh i zato im je potrebna hrabrost da bi krenuli za potragom o odgovorima koji bi njihovu veru učvrstila. Doktor Skot Pek ne izdvaja ali i ne odbacuje nijednu religiju na svetu kao pravu. On kaže da put do boga može doći i kroz nauku, jer ona traži objašnjenja o životu, postojanju, univerzumu i postavlja pitanja o pravoj istini. Istina je bogu bliska i zato za njom treba tragati i UČITI. Ipak, poglavlje koje se zove "Milost" je vrhunac njegovog učenja i zapažanja. Glavna poruka je da postoji nešto što nadilazi ljudsku moć – životna snaga, milost ili „božanska“ pomoć koja podržava naš rast. Ona je retka i nama misteriozna ali ipak postoji. Postoji sila čiji mehanizam ne razumemo i koja odnekle deluje, kod većine ljudi štiteći i braneći njihovo mentalno zdravlje čak i pod najtežim okolnostima. U poglavlju pod naslovom "Alfa i omega", on iznosi svoju šokantnu i zastrašujuću ideju o konačnoj evoluciji ljudskog bića u samog Boga. Tvrdi da Bog, koji je izvor evolutivne sile, želi da čovek na kraju postane On. Da se duhovno usavrši i mentalno sazri toliko, baš koliko je On savršen. Bog je alfa i omega svega, od njega je sve počelo i završiće se kad čovek postane Bog. Zato je smisao čovekovog života neprekidno duhovno sazrevanje i usavršavanje. "Ako postuliramo da je naš kapacitet ljubavi, ta potreba da se raste i sazreva, na neki način udahnuta od Boga, onda moramo pitati sa kojim ciljem. Gde je kraj evolucije? Šta to Bog želi od nas? Ovde ne želim da se bavim teologijom. Svi mi koji se bavimo pitanjem šta Bog želi od nas, dolazimo do zastrašujuće ideje: Bog želi da postanemo On. Mi sazrevamo ka božanskom. Cilj evolucije je Bog. Bog je izvor evolutivne sile i Bog je njen cilj. To je ono na šta mislimo kad kažemo: on je alfa i omega, početak i kraj." Ova ideja oduševila me je strašno jako, jer sam po prvi put u svom životu naišao na racionalan odgovor o smislu postojanja čoveka. Sva dotadašnja objašnjenja, bilo da su dolazila od nauke ili religije, nisu mi delovala nimalo uverljivo. Sve priče o materiji, o prolaznosti, o duši koja odlazi na nebo ili se ponovo reinkarnira na zemlji, kako živimo u paralelnim univerzumima, da živimo u matriksu, i slične teorije, uvek su mi delovale neistinito. Nisu mi se dopadale naučne teorije koje su čoveka objašnjavale kroz ćelije, atome i molekule, niti religiozne dogme sa pričama o bogu koji čoveka prati na svakom koraku, čekajući samo da napravi neki greh, pa da ga kazni ili nagradi za bespogovornu poslušnost i veru. Te dve konfuzne teorije su bile utoliko gore, zato što su se jedna drugoj oštro protivile i tražile jasno opredeljenje za samo jednu od njih. Ali sa ovakvim spojem nauke i religije(duhovnosti), evolucije i ljubavi, a koji su zajedno u službi Boga, po prvi put sam dobio jedan zadovoljavajući odgovor. Onaj odgovor za kojim na svoje načine traga svako ljudsko biće. Traganje za smislom postojanja, čoveka razlikuje od svih drugih živih bića na zemlji. To traganje postoji kao stalna tegoba čovečanstva od njegovog nastanka. Strašno je teško čoveku postojati u besmislu, živeti život čiju pravu svrhu ne vidi i ne poznaje. Do tada, imao sam krizu duhovnog identiteta i pogled na svet koji je bio najbliži Kamijevoj filozofiji o apsurdu života. Ipak, kada sam pronašao smisao u koji sam potpuno verovao, iako je on u mnogim delovima i dalje bio nejasan i neshvatljiv, sve je postalo drugačije. "Ako u nju verujemo, ona od nas zahteva sve što možemo dati, sve što imamo." - kaže u knjizi. I više od toga, ovakva teorija dala mi je novu snagu i životnu motivaciju pred svim nevoljama, patnjama, preprekama kroz koje sam prošao i kroz koje ću da prolazim na životnom putu. Moje gledište na život se potpuno promenilo. Svaka greška koju sam napravio, svaka zabluda u kojoj sam bio, svaki neostvareni san, više nisu bili samo obični promašaji, nego su deo puta koji se morao proći kroz život. Greške koje sam činio dolazile su iz neznanja, zabluda, iz pogrešnih uverenja, nisu odgovarale istini i slično. Oslobodila me je osećaja da sam gubitnik, mnogih frustracija i razočarenja. Od tada je sve na ovom svetu imalo svoje razloge i svrhu i kad ih nisam razumeo. "Čudesna milosti! Kako je sladak taj glas, koji je spasao bednika poput mene! Jednom sam bio izgubljen, ali sada sam se pronašao. Bio sam slep, a sada vidim." Potpuno sam svestan da ni JA, ni bilo ko drugi koga poznajem, sasvim sigurno neće dostići konačno duhovno sazrevanje i savršenstvo, jer će do tada možda trebati da prođe i milion godina. I dalje sam, bez samoljublja i egoizma sam verovao u priče o dalekom putu, čiji je kraj završetak evolucije i duhovnog savršenstva i opet bio srećan, jer pronaći sebi objašnjenje smisla postojanja čoveka nije nimalo mala stvar. Glavna prepreka na putu do duhovnog sazrevanja i savršenstva je lenjost. Doktor Skot Pek lenjost smatra prvobitnim grehom, koji svi ljudi manje ili više nose u sebi. Lenjost ima razne oblike. Čak i ljudi koji fizički mnogo naporno rade po celi dan, mogu se smatrati lenjim ako ne rade na svom duhovnom usavršavanju. Lenjost do izvesnog stepena postoji u svima nama. Jedan od oblika lenjosti je strah od suočavanja sa istinom i problemima koji stoje na putu duhovnog sazrevanja. (Lenjost je i u hrišćanskom učenju i teologiji jedan od sedam smrtnih grehova. Čoveku kao božijoj kreaciji, delu koje je nastalo po liku i volji boga, nije dozvoljeno da bude beskorisno biće, da život troši uzaludno i bez posvećenosti božijem promislu.) Od svih sedam hrišćanskih smrtnih grehova, doktor Skot Pek priznaje samo lenjost kao pravi ljudski greh. Ona je po Morganu Skot Peku greh koji je najgori neprijatelj čovekovog duhovnog rasta i dugog putovanja na koje treba krenuti. Lenjost dovodi do entropije, sile koja nas gura dole, sprečava i usporava naše duhovno sazrevanje. PUT KOJIM SE REĐE IDE nije knjiga koja se brzo čita. Sastavljena je iz četiri dela, a svaki deo sadrži oko deset poglavlja. Poglavlja nisu mnogo velika ali je svako potrebno pažljivo pročitati a onda dan-dva razmisliti i ispravno protumačiti njegov smisao jer se itekako može smatrati dragocenim. Naravno, i kada se se jednom završi sa čitanjem knjige, dobro je ponekad joj se vratiti i ponovo se podsetiti. Barem onim delovima koji su najinteresantniji. Čitajući neke delove iznova, knjigu sam poprilično iskupusao ali je i uneo u sebe. Oduševljen ovom knjigom, odmah sam kupio i njen nastavak koji ima naslov: DALJE PUTEM KOJIM SE REĐE IDE. Njeno čitanje bilo je moja potraga za mnogim novim i boljim objašnjenjima koja su mi bila potrebna. Ona nadopunjuje tvrdnju "život je težak", sa još jednom koja glasi "život je komplikovan" ali to je sad neka druga nova priča.
