Родитељски састанак 1909. Други део
други је део померио поред бочног зида, супротно од прозора. Неке је и у ходник изнео. Са десне стране од табле стајаше до зида чивилук и две спојене катедре сачетир поређаних столица иза њих . У левом ћошку стајао је мањи сто за записничара који имаше задатак да све речено на скупу запише , да се то за архив чува. Поред деловодне књиге на записничком столу стајаше и мастиљара и у њу турено перо за писање. Испред столова, на корак-два поређане у редове стајаше столице окренуте ка катедрама и табли,.. за пристигли народ који већ бираше место где ће сести. Трговац Митић: ( (Х-)’теде да прекине комешање људи и шкрипу померања столица, и први се огласи:) -Лепо је све Миленко припремио .- (Окрену се загледајући уређену учионицу, поглед заустави на послужитељу , који са врата осматраше учионицу и пристигле грађане и да види да му није што промакло у његовој припреми. ) -Ваљда му за пример (настави трговац) беше уређење Касине кад’ се приказивала кино пројекција коју направише чешки инжињери за грађанство Ћуприје . Грађанин: (Не могаше а да не примети ) -У први ред нико не седа, (пропиње се на прстима и осматра први ред који је још увек непопуњен),... Ћупријско грађанство већ се научило да су ту места за виђеније грађане. (Свештеник ,када уђе у намештену учионицу, не смести се одмах него , ко чирак, стаде покрај првог реда столица , да мерка ко ће где да седне. ) Трговац Митић: (Обрати се индискретно варошанину до себе, кријући руком уста да га други не би чули) Па,.. ајд’(-е) сад’(-а), ти се излети и заузми место које ти није намењено. Грађанин: (Климну главом варошанин те се надовеза ) -Ћупричани за власт много и не маре, ту знају и курчевити да буду,... ал’ кад је вера у питању,ту не бркају. Трговац Митић: (Руком прекри уста, да га поп не би чуо ,закикота се те дода:) Попу нико не сме да се замери,.јер, ако те он на литургији до’(х)вати,.. ( -врти главом лево, десно- ) обр’о си бостан... Молитву ’ће да ти и очита за славу,.. ал,..ко ће на њу да ти дође,.. то је већ питање. Сви ће да беже од тебе,.. док не подвијеш грбину и на недељну молитву не клекнеш у цркви пред њим да молиш грешан за опроштај. (Знајући да не смеју да се огреше, људи који улазише у учионицу почеше да заседају слободна места од позади, остављајући што више слободних места напред. Неки и не седоше већ заузеше место иза постављених столица у намери да чврсто одстоје све док скуп потраје. Испуни се учионица придошлим људима, прва два реда заседоше виђенији грађани са својим госпођама а седе и сам поп. Тада се појавише на вратима учионице и директор гимназије са тројицом својих наставника , сместивши се на празним местима за катедром како би водили састанак. Међу њима беше и Радиша који седе за записнички сто. Он је иначе послом учитељ за нижу школу а би познат по свом краснопису. Замолише га да записник води и забележи све што ће се на родитељском састанку важно казати. Директор гимназије: (Обавивши последње припреме са колегама, окрену се те приђе свештенику који се сместаше да седне у првом реду, нагну се над њим и замоли га.) -Молим вас понизно да се преместите местом и прикључите школском одбору који ће водити родитељски састанак. (Свештеник климну потврдно главом , устаде , као вајном не би променио место и пређе за катедром , дајући тако на значај школском одбору и целом скупу. Директор гимназије отпрати погледом премештај његов , задовољно климну главом а затим и сам седе на упражњено место у првом реду да би му све пред очима било. Свештеник: (Почаствован пажњом и местом , диже се са своје столице , накашља значајно да примири жамор присутних , те отпоче свој устаљени и давно увежбани говор за овакве прилике . Од некуд из мантије извуче књижиче са кожним повезом и златним крстом преко целих корица , стави на сто испред себе и одбора те се прекрсти над њим. Окупљена множина прихвати и сви се за њим прекрстише , подигавши се са места да се, не дај боже, не огреше крстећи се седећи а ту пред светим писмом, јер знадоше коју књигу свештеник тури пред собом. ) -Браћо и сестре!...стадо предоброг нам Бога нашега и сина његовог Исуса Христа (отпоче са уводним говором, истовремено шарајући погледом по присутном грађанству. ) -Не прође колико времена ,... као да је ономад било,.. када смо лане договарали и премишљали шта нам је радити, јал отварати, јал не отварати гимназију у овој нашој варошици.. Тада пресекосмо и ево нас данас на првом родитељском састанку. Ђаке окуписмо , они кренуше са стицањем наука и знања а ми , на првом родитељском састанку се збрасмо да мало и о нашим обавезама прозборимо ... Не можемо ђаке наше,... децу нашу, саме себи препустити, већ их пратити и усмеравати морамо, како се не би погубили на путу знања којим кренуше. Наша деца су пред искушењима знања које стичу а ми, да почнем од учитеља, родитеља, господе за варош што се брину, цркве наше православне и пресветог нам Христа спаситеља, ми смо пред сталном бригом како да им пут којим су пошли олакшамо. Учитељ Радиша : (Ухвати се пера, погледом испрати директора који седеше у првом реду и виде да му он прстом показује да почне са бележењем записника. Перо у његовој руци озбиљно зашкрипа док је полугласно говорио текст који записиваше а и свештеника упути да га сачека док је писао . Свештеник , потврдно климаше главом на изговорени текст јер то бејаху и саме његове мисли, изговорене у његовој надахнутој беседи. Кроз учионицу одзвањаше речи које Радиша у записник стављаше шкрипљивим пером утапајући га у мастиљару пред њим.) -У уводу говорено је о родитељској љубави према својој деци. Истакнута је потреба, да се наставници што боље упознају са ђачким родитељима, те да удруженом снагом заједнички пораде на воспитању, бољитку и напредку школске омладине. Она је неопходна за правилно васпитање ђачко, јер је познато да ,..и ако би што школа у томе погледу и учинила, кућа може да поквари. Отуда,.. не само школи већ и родитељима,.. треба да лежи на срцу добро и срећа ђака. (Уписа Радиша , срочивши предходне речено и сви га ћутке причекаше како га омели у писанију не би, подиже главу, осмотри написано те руком махну да се са говором настави. Свештеник: (Како на трен би прекинут, схвати да реч и другим члановима одбора треба да да, окрену се ка њима и са наклоном настави беседу, препуштајући реч и другим члановима одбора.) Рекох ја за сад кол’ко имадох, али , цењени наставници и чланови обора , са правом чекају да што год и они кажу.. Препуштам им реч. (Испружи руку ка наставницима из одбора и са наклоном им препусти да и они кажу коју реч.). Наставник историје : (Прихвати се речи те настави , мудро се захваливши свештенику.) Захваљујем нашем премудром пароху на лепим речима а посебно на упућеном нам благослову. (Наставнику , коме беше припала и та част да прихвати разредно старешинство прве генерације тек основане гимназије би потребно да се обрати и осталим присутнима ) Да чујемо, има ли још ко шта додати или питати ?.. Ако нема, да наставимо где стадосмо. Циганка Мара : (Ко да је на јексер настала, размаја се рукама како би реч добила.) Имам ја, госпо'ин учитељу!... (Пробијајући се кроз множину која је стајала ближе улазним вратима , промуклим гласом се огласи .Испред себе, држећи за рамена , гурала је свог сина да га сви виде .) Наставник историје : (Затечен ал’ се брзо се снађе) Да чујемо онда,... ред је...Тишина тамо. - (Умири, жамором већ обузете присутне. ) Циганка Мара : (Узврпољи се од нелагоде што је пред оволиким светом те, гледајући у свештеника , поче.) Господине учитељу и ти попе,.. сви Циганчићи си ми крстио и дао им име на крштењу, да и њи’(-х) Бог види, .. од чуме и анџаме да и’(-х) сачува. Свештеник : (са осмехом и онако са места изненађено упита је:) Добро кумо, каква тебе мука мучи?... Колико знам, ти ни једно дете не даде у школе. Циганка Мара : ( Искриви главом у страну к’о да се правда те рече:) - Не дадо, не дадо!.. Сиротиња је и богу тешка куме, мора да се заради за лебац, млого деца а мало лебац. Грађанин: Па много их имаш. - (добаци неко од присутних заједљиви коментар. ) Циганка Мара: Јесте млого - (накостреши се она а окрећући се да добро осмотри ко јој је то упао у реч те настави),.. ал’(-и) мало их претекне. Час и’(-х) однесе нека чума. Свештеник: (Укључи се, да прича, којој никад краја не би било не би потрајала.) Како ми сада да ти помогнемо?... (У учионици се чу и заједљиво церекање неколицине присутних. ) Циганска Мара: Па ево овако куме . ( отпоче Мара). Најмлађе ми дете,.... Ћамило, ... (Привуче испред себе Ћамила држећи га за за рамена како би га сви видели) -он ми је и најситнији и у школу не воли да иде... Мало-мало па се побије са'с децу... Ето, у око га ударили па остао бангав на једно око. У школу неће,... ал’ ако мож’ да га примиш испред школе. Свештеник: ( Би збуњен а у учионици се рашири жамор и прикривени смех ) Како побогу испред школе? Циганка Мара : (Спусти обрве, напрћи устима и настави.) Па, ево овако куме ..- Да испред школе отвори радњу. Свештеник : (Би збуњен ал’ се брзо прибра) Какву радњу,.. побогу?... (Забезекнуто, мало се придуже са места те се промешкољи у столици на којој седеше. Мара , осврну се лево-десно, премести са ноге на ногу те рече ,онако, са неба па у ребра ) -Да чисти ципеле на вас господу и учитељи. Свештеник: (као да му лакну ) Ааа,..то !.... (Чешкајући своју браду и схватајући намеру Марину , промисли на трен те рече помало забринуто) Не би било лепо баш испред школе, али,... добро,...могао би преко пута .... Морамо и начелника да питамо, мора и он да одобри. (Погледом прошара по првом реду те нађе начелника , гледајући га упитно. Начелник се сложи климнувши главом тек када га настали мук у учионици разборави ). Циганка Мара: ( од среће би све да изгрли и изљуби ал’(-и) се суздржа јер беше коџа света те само рече) Уууф..., фала ти ко брату куме. А мој Ћамило, кад му пос’о крене,има да се зарадује, сам’ тако. У аманет ћу га заветујем да учитељу и куму фрај чисти ципеле, с’с најскупљи ималин. Свештеник: Не мора фрај побогу, (побуни се свештеник а виде се додуше да му годи пажња и обећање.) Циганка Мара: Ааа...,мора, мора. (узјогуни се Мара...) Ти му направи пос’о,.. мора и он да части. Од како су учитељи почели да воде хигијену на обућу и сељаци траже да им се фиксају опанци. Сад кад крене пос’о, еее,....... Има да претекне још неко Циганче ... Чим мало ојача,.. ћу га женим!... Газда, ... и домаћин да стане. Свештеник: ( насмеши се те рече) 'Ајде, па нек ти је са срећом!..-(руком указа ка наставнику историје) - вратимо се ми нашем послу... Изволите наставниче. Наставник историје: Па да наставимо, (сложи се наставник...) Ова школа нам, морам рећи, и нову одговорност наспрам ње а и наспрам наше деце поставља. За општу корист нас и наше деце, морамо што казати и о родитељској љубави према деци.Потребно је да се наставници што боље упознају са ђачким родитељима, те да удруженим снагама заједнички порадимо на васпитању, бољитку и напретку школске омладине. То је важно за правилно васпитање ђачко; јер је познато, да и ако би што школа у том погледу и учинила, кућа може да поквари. Отуда не само школи, већ и родитељима треба да лежи на срцу добро и срећа ђака. Учитељ Радиша: ( из ћошка се промешкољи ,одиже руку са пером од записника, климајући је као да је хлади, те скрену пажњу наставнику). Да‘л би могло малкице спорије,...не могу да стигнем све за у записник да турим. (Наставник климну главом уважавајући примедбу, мало успори са говором, правећи чешће паузу да би Радиша стигао да упише.). Наставник историје: Старији су криви и одговорни за неупућени свој подмладак. ( Настави он да диктира Радиши, упирући прстом час ка њему, час у присутне у учионици.) -Дрво се савија док је младо." Родитеље на васпитање и просвећивање своје деце упућује њихова љубав и жеља: да виде своју децу у свему срећнију и напреднију, но што су они сами. Наставнике опет гони на ово не само љубав већ и дужност, које су се драговољно примили. Мајка: (Таман кад паузу за Радишу направи , убаци се женски глас брижне мајке из масе присутних а која не могаше а да нешто из душе и срца не каже). Лепо рекосте господине. Ми не ваљамо. Гром ме убио ако није истина. Ја из прва не ’тедох мог Бору ни у први разред да дам...Слабашан ми некако беше па смо се плашили да му не шкоди толико читања и писања. А ево сада, момак порасте. Цео комшилук га хвали и код њега долазе по савет и да им нешто прочита и напише. Кад неко новине купи а не знају сви у кући да читају,... нису писмени,.... зову мог Бору да им он чита и написано тумачи. А он, ситан ,.. ускопрчи се сав важан,те ми каже: мамо, брзо ’ћу се врнем.... Мене тад облије милина под груди . Е,.. за то га дадо даље на школе. Да не буде слеп код очију ко што сам ја. Наставник историје: Ето,( рече наставник те настави): пример овај потврђује, ... добри и прави родитељи свагда више воле своју децу него себе саме; јер су им она највећи понос, радост и задовољство овога света. У њима и за њих живе, и ради тога треба и радо да чине, дају и издају све оно, што би њиховој деци било од користи у доцнијем животу. Поред тога још и грађански закон, у неколико својих првих параграфа излаже дужности родитеља спрам деце своје; те су и по њему још сви родитељи обавезни; да што више труда уложе на понашање и васпитање дечје. Стиже ли ово за у записник. (обрати се наставник Радиши.). Учитељ Радиша: Стиже, стиже; оно,.... могло би мало такше, рука ме боли (појада се Радиша) . Није нам време на нас да гледамо и себе да штедимо, ( упре кажипрстом у плафон наставник, хотећ тиме да се изречено нагласи ). Овај сусрет наш , данашњи, камен је темељац на кућу коју морамо градити од сада па навек, те се о њему траг мора оставити и за будућа покољења. Трговац Митић: (За реч се јави, накашљавајући се, трговац , кога сви у вароши знадоше а који својим шпекулацијама стече позамашан иметак и име) Господине наставниче!... свака реч вам је златна,. свака част.. видим, кад идем по робу за дућан,.. све више и више је школованих трговаца. Очас заврше посо. Не може им нико више на пут стати, те ћу ја свакако свог сина дати на даље школе... Ама,... ту је мени мука, од обавеза ми се измигољио па не могу да га на(-х)ватам. Што’но кажу ови наши Моравски рибари, ни на црпац неће. Само га крпењача и џада занимају. Све се мислим да се џаба не бацам на трошак за мангупа. Наставник историје: (Саслуша га наставник, ослони се обема рукама о сто пред собом те поче поново али строжије) - Мали је број родитеља, који познају дужности спрам деце,те мало, или ни мало не помажу школу и васпитање ђака. Докази су за то, што је подмладак више или мање распуштен, не поштује старије и не врши своје дужности ни у школи ни код куће. Добар домаћин неће лећи,а да не обиђе и не види: како су млађи оставили радњу, стоку у обору или шталама, док ће по неки родитељ спокојно лећи не разбирајући, да ли му је дете извршило своје послове, да ли је тог дана било у школи, на вечери и да ли код куће спава. С тога се често чује: да је од свих радова васпитање деце најтежа дужност. Ово у главном може вредети за родитеље, који не познају ни најосновније дужности спрам своје деце. Трговац Митић: (Оваквим речима би погођен Трговац те не могаше тако оставити) - Е,.. господине учитељу, лепо је то говорити ама, тешко је у дело спровести. Ко би ми дућан чувао док би се ја са овим мојим мангупом по чаршији прегањао... А, и бржи је од мене, час ми утекне.... Ту ја и на вас имам примедбу. (Сви се окренуше ка њему да чују неочекивану критику.. ) Док је у ову досадашњу школу иш’о,.. највише је волео фискултуру да учи... Ништа против ја немам,....али се много избрзи ,.. ко да га стигне сад кад васпитну заслужи?.. Дућан, не смем , мангупима оставити. (Погледом прошара учионицом као да тражи сумњиве који би га очас похарали. Циганка Мара: (прва се јавила за реч а беше још ту јер је диван(разговор) занимаше и да чује ко ће шта рећи, како би сутрадан могла и по неки абар у чаршију пренети. Упадицом добаци трговцу.) Па кад си циција и не даш на вересију. Трговац Митић: Јел`те молим вас , (не оста дужан ни трговац) а од чега би ми платили. Циганка Мара: На мог човека образ је црн, ал’, од ћумур на брикетницу,- (прихвати Мара реч) - Душа му није црна. Нека каже кум?.-(Показује кажипрстом на свештеника)- Дал’смо га заврнули некад. Ако нисмо имали дуг да вратимо, а оно око цркве порадимo те се одужимо.. Свештеник: ( виде да ово и на свађу може да изађе, упаде у реч и прекиде започети разговор одмахујући руком) Добро, добро; ...ајде да пустимо наставника да ради свој посао. Наставник историје: (Захвали се наставник, кратко се накашља у принету и у песницу стегнуту шаку те настави ) Хвала оче... Да би се у неколико припомогло раду, око васпитања дечије стране, на дискусију морамо изнети ове тачке:-Ђаку треба набавити све школске потребице, накнадно набављати оне потрошне кад их утроше... "Без алата нема заната." Свештеник: ( нагло устаде са места и обративши се наставнику уз извињење што га прекида , рече) Наставниче , не замери ми што те овако прекидам и у реч упадам ал’,.. имао бих овде нешто важно да додам. Наставник историје : (прихвати извињење на ненадани упад у реч те уљудно, пружајући руку ка свештенику препусти му реч) Само реците оче . Свештеник: ( мало се одиже од свог места да би га сви добро чули и отпоче ) Школске потребице су Не мали трошак за овакву оскудицу каква је данас. Само они имућнији га могу поднети. Морам да кажем да су парохијани донели одлуку да ту мало припомогну и да за оне мање имућне ђаке, а књиге и науке жељне, прикупи један део пара за њихове потребштине, а и за кујну школску, да нам ђаци гладни у школи не би били. Ту се надамо да ће нам и имућнији грађани својим прилогом припомоћи.. Јел тако господине начелниче ( лукаво усмери продоран поглед и питање право у први ред где седеше начелник) . Начелник: ( би затечен , нешто друго му тад на памети беше ал’ се тргну и потврдно климну главом. Подиже кажипрстом ,к’о да се за реч јавља,одиже се са свог места те се укључи у разговор) Свакако, свакако!... Ето,.. моја суђеница и жена ми, због ради својих обавеза не могаше да дође па ми обавезу зададе да и њено мишљење овде изнесем. Ми, имућнији, вазда смо прилоге давали и опет би. Што да не дамо кад имамо и када је то на корист општег добра и користи младости наше и будућих генерација !.. Свештеник : (би задовољан обећањем које лукавством и на препад доби, понизно се наклони те настав) Благодарим господине начелниче. Ви и госпођа вам , нека сте благословени а и сви они који припомогну овом нашем завету и гимназији нашој . Пресветлог нам Бога, оца нашег, молим да нам је сведок ових ваших речи и дела. (Све то изговори , десном руком се прекрсти док се левом држаше за свето писмо пред њим, да пред пред богом овери изречено. И присутни се сви прекрстише, јер, тако треба кад се поп крсти.). Наставник историје : (узе реч и настави тамо где би прекинут) Дакле, да наставимо..где стадосмо?... Ђачки распоред часова треба имати код куће... Не дозволити ђаку, да рано иде у школу, ни пре ни после подне. За пре подне дати му раније доручак. Ако не дође из школе кући на време, испитати га, где је био, и ако се не оправда, укорити га, па други пут и казнити. -Код куће спремити ђачку собу за рад, у њој осветљење, столицу, сто и остали прибор писаћи. Одредити му време за рад, опомињати га на рад и у раду не прекидати га послугом без велике потребе. Време је за учење најбоље: јутро, вече, празницима пре и неки сахат поподне за домаће задаће. Одговара ли: да је све научио и израдио, упитати у школи, или ког наставника о његовом знању; па ако је неистина, казнити га укором, ручком, вечером, па најзад и прутићем. Отац: Е,то !,- (чу се глас једног оца из дубине учионице кога предходно речено изгледа да погоди.. Придиже се из оне множине присутних у сали,погледа лево-десно од себе и сам узе реч а да му је нико не даде, те крену жустро, готово љутито са својом причом). Ја господине , овог мог уби ко туђег. Поче и жена да ме куне, каже, црко да бог да, дал’ памет изгуби па се на дете острви. Зашунтавиће од твојих батина и тако.. Где год да га пошаљем он се заборави и нема га по вазда. Уплаши’ се да га не испустим и да га улица не у’вати.
